Грузија позвана да „прихвати реалност“

Званичници Москве и Тбилисија још једну годишњицу од руско-грузијског рата (2008) дочекују уз ставове који се не разликују од оних које су имали пре пет година. Нова грузијска влада коју предводи Бидзина Иванишвили, иако за катастрофу „08.08.08.“ окривљује лично председника Михаила Сакашвилија и његове сараднике, истовремено наставља да назива Русију окупатором и заклиње се да ће Абхазија и Јужна Осетија обавезно бити „ослобођене“. Истина, без новог рата – већ искључиво мирним путем.

Тбилиси признаје „грешке“ из 2008.
8. августа 2008. почео је петодневни рат између Русије и Грузије, који се завршио стављањем Абхазије и Јужне Осетије под заштиту руске војске и формалним признавањем независности ових територија од стране Москве. Уочи ове годишњице високи представник владе Грузије изјавио је да Тбилиси „признаје драматичне грешке“ које су тада допуштене и да ће „и даље радити на успостављању односа са Москвом“.

Двострука игра новог грузијског руководства видљива је и у односима са Русијом. Са једне стране, Иванишвили истиче да прекинути дипломатски односи са Москвом не могу бити обновљени све док „не буду повучене руске трупе са грузијске територије“, односно Абхазије и Јужне Осетије, које Тбилиси и даље сматра својима. Са друге стране, он исто тако говори и о потреби значајног побољшања односа са Русијом.

Москва пристаје на обнављање дипломатских односа такође под одређеним условима: Грузија треба да призна нову реалност, односно да прихвати суверенитет својих бивших аутономија.

Строго формулисани захтеви који један другог искључују не уливају наду да ће се у ближој будућности на амбасади у Москви завијорити грузијска, а у Тбилисију руска застава.

Контакти између Москве и Тбилисија се сада остварују на два начина, путем Женевских мултилатералних консултација за превазилажење напетости у Абхазији и Јужној Осетији које се одржавају на сваких 1–2 месеца, и у виду директних преговора о економским и хуманитарним питањима између заменика руског министра иностраних послова Григорија Карасина и специјалног представника грузијског премијера за односе са Русијом Зураба Абашидзеа, који се одржавају у Прагу, али ређе него сусрети у Женеви.

Медведев: Успоставили смо поредак и отишли
„Руска реч“ објављује сећања председника и врховних команданата Русије и Грузије 2008, Дмитрија Медведева и Михаила Сакашвилија. Медведев објашњава како је и зашто донео одлуку о употреби војне силе и зашто руска војска није ушла у Тбилиси.

Наравно да није нормално када суседи не разговарају једни са другима. Међутим, када се на ситуацију погледа са становишта руског и грузијског друштва, постаје јасно да се обнови дипломатских односа не придаје велики значај. Не постоји јасан став, а пре свега друштвена потреба која би подстакла руководство обе земље да реше то питање.

За руску страну одсуство дипломатске мисије у Тбилисију има више формални карактер. Руси у Грузији немају никакве проблеме: за улазак у земљу није им чак потребна ни виза, руске инвестиције су тамо добродошле не мање него америчке или било које друге, а тржиште је препуно руских производа. Достојевски и Пушкин као и пре за Грузине представљају врхунац људског генија. У Грузији се емитују руски ТВ канали, док локални са извесним устручавањем ипак врте руске филмове без превода. Па ни обраћање неком пролазнику на улици на руском језику не би требало да изазове било какву непријатност.

Сакашвили: Русија нема националну идеју и нема будућност
Сакашвили у интервјуу за грузијску ТВ „Рустави-2“ говори о догађајима који су претходили руској војној интервенцији 2008, међу којима се нарочито истичу претње „косовским сценариом“ и необични разговори на игранци у дискотеци поводом рођендана председника Казахстана.

Грузијска страна се, међутим, због прекида дипломатских односа суочава са одређеним тешкоћама. Треба се само сетити тога да известан број држављана Грузије из различитих разлога највећи део времена и даље проводи на територији Русије, а сваки проблем који настане морају да решавају преко швајцарске амбасаде. Међутим, уколико Русија, како се предвиђа, укине или барем ублажи визни режим за грађане Грузије (за обичног грађанина те земље изузетно је тешко да добије дозволу за улазак на територију Руске Федерације), грузијске власти могу колико год желе да се држе наведених предуслова за обнову дипломатских односа са Москвом – са практичне стране не постоје видљиви губици.

Русија је отворила своје тржиште за грузијске производе, а уместо чартер-летова ускоро треба да се успостави редован авио-саобраћај, док је копнени и водени саобраћај већ покренут. Са којом другом земљом Грузија има свестраније односе? Тешко је пронаћи сличан пример, посебно са становишта „свакодневице“. На пример, на тржиштима пољопривредних производа код суседа – Азербејџана и Турске које Тбилиси сврстава у стратешке партнере, грузијских производа готово да уопште нема. А са Западом, у који се Грузија толико узда, још су сложенији односи због конкуренције и његове заштите сопствених произвођача. Тако да је за Грузију руско тржиште незаменљиво, а повратак на њега – од изузетног значаја за грузијску привреду.

Мора се признати да би било наивно очекивати да ће побољшање руско-грузијских односа ићи само узлазном путањом. Сменом власти у Грузији нису се изменили и њени спољнополитички циљеви. Према речима Иванишвилија, њихов приоритет свакако и даље остаје придруживање НАТО-у и другим западним структурама. А судећи на основу недавног интервјуа премијера Дмитрија Медведева за грузијску ТВ компанију „Рустави 2“, Москви ни у ком случају не одговара евентуални улазак Грузије у НАТО и она на то уопште неће гледати благонаклоно. Може се десити да се у одређеном тренутку код грузијских производа за руско тржиште пажљивом анализом поново установе штетне материје за људски организам, или рецимо у авионима из Тбилисија за Русију непожељни појединци. А то, како показује искуство за протеклу деценију руско-грузијских односа, може да буде само увод у нову међудржавну кризу.

Росијскаја газета. Сва права задржана.