Легендарни „црвени телефон“: Чувар најстрожих тајни Хладног рата

Председник Председништва Врховног Совјета СССР-а Леонид Брежњев и председник САД Ричард Никсон 20. јуна 1973. у Кемп Дејвиду у Мериленду, САД. Брежњев је састао са Комитетом за међународне односе Сената САД како би потписао споразум који је имао за циљ да спречи нуклеарни рат између две суперсиле. Извор: Getty Images / Fotobank.

Председник Председништва Врховног Совјета СССР-а Леонид Брежњев и председник САД Ричард Никсон 20. јуна 1973. у Кемп Дејвиду у Мериленду, САД. Брежњев је састао са Комитетом за међународне односе Сената САД како би потписао споразум који је имао за циљ да спречи нуклеарни рат између две суперсиле. Извор: Getty Images / Fotobank.

1963. прорадила је чувена „директна телефонска линија“ - познатија као „црвени телефон“ - између председника САД и руководства СССР-а. За ову линију је везано много митова, али је истина да се преко ње, уз специфичну учтивост, прекрајала светска историја. „Црвени телефон“ се више не користи, али је и даље у одличном стању.

„Црвени телефон“ („врућа линија“) између Вашингтона и Москве отворена је 1963. после окончања Карипске (Кубанске) кризе, када је Американцима требало читавих 12 часова да дешифрују поруку коју је Никита Хрушчов послао Џону Кенедију. Линија је коришћена за хитне контакте лидера двеју суперсила у јеку Хладног рата.

Прво пробно писмо упућено је 30. августа 1963. Американци су послали у Москву фразу „Брза браон лисица прескочила је преко леђа лењог пса“ („The quick brown fox jumped over the lazy dog’s back“).

За ову линију везано је доста митова, почев од њеног назива. Она у почетку није била директна (веза је успостављана преко кабла који је развучен по дну Атлантика, затим преко Лондона, Копенхагена, Стокхолма и Хелсинкија, а тек од 1978. преко међународних сателитских система), а није била ни телефонска. Поруке које су размењивали шефови држава биле су текстуалне, а преношене су помоћу телепринтера. Телефон је уведен почетком 1970-их за време Леонида Брежњева.

„Врућа линија“ се одавно не користи (сада председници директно телефонирају један другоме), али је још увек у одличном стању. Недавно су на страницама америчког „Вашингтон поста“ објављена сећања бившег шефа „ситуационе собе“ Беле куће Мајкла Бона, који је радио за време председника Линдона Џонсона, Ричарда Никсона и Џимија Картера. У време заоштравања односа они су често размењивали поруке са совјетским руководиоцима.

Горбачов и Реган су били последњи руководиоци који су користили ову линију. Већ су Борис Јељцин и Џорџ Буш Старији за разговор користили директну телефонску везу која је успостављена 1991.

Прво пробно писмо упућено је 30. августа 1963. Американци су послали у Москву фразу „Брза браон лисица прескочила је преко леђа лењог пса“ („The quick brown fox jumped over the lazy dog’s back“). Та реченица садржи сва слова енглеске абецеде. Линија је прорадила пуним интензитетом у првим данима арапско-израелског рата 1967. Тада је преко ње послато око 20 порука. Према Боновом казивању, министар одбране САД Роберт Макнамара је у седам сати ујутро пробудио Џонсона и саопштио да је „врућом линијом“ пристигла порука од совјетског премијера Косигина. Косигин је молио да се на Израел изврши притисак како би се зауставио рат на Блиском Истоку. Американци су сели да састављају одговор и чак су совјетској страни поставили претходно питање како правилно да се обрате адресату. Из Москве су добили одговор: „Друже Косигине“.

Председници САД и СССР-а су размењивали поруке и 1971. поводом заоштравања односа између Индије и Пакистана, а такође 1979, када су Американци упутили протест због уласка совјетских трупа у Авганистан. Тада је председник САД запретио Совјетском Савезу „озбиљним последицама“, али је писмо Брежњеву завршио дипломатски: „Са најбољим жељама, Џими Картер“. Узгред, „црвена линија“ је коришћена и у мирнодопским условима. На пример, Џонсон је наложио да се преко ње Совјетском Савезу шаљу информације о летовима америчких космичких бродова „Аполо“.

„Црвеном телефону“ је 1985. придодат и факсимил. Управо тим каналом је Реган исте године добио дугачко писмо које му је Горбачов написао својеручно. Горбачовљев рукопис је, по Боновим речима, задао силну главобољу америчким преводиоцима. Горбачов и Реган су били последњи руководиоци који су користили ову линију. Већ су Борис Јељцин и Џорџ Буш Старији за разговор користили директну телефонску везу која је успостављена 1991.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“