Геноцидни злочини Трећег рајха: Програм Lebensborn, Хитлеров словенски извор живота

Програм „Лебенсборн“ („Извор Живота“) покренут је 1935. у хитлеровској Немачкој. Њен оснивач и главни идеолог био је Хајнрих Химлер, један од најближих Хитлерових сарадника. Према програму, родитељи деце која у будућности треба да управљају светом морају бити плавооки и светлокоси потомци аријеваца, верни есесовским идеалима.  Дете рођено од таквих родитеља треба као и они да има плаве очи и светлу косу. Тако је врховно руководство нацистичке Немачке замишљало људе будућности.

Таквом опису највише су, поред Немица, одговарале жене из скандинавских земаља, нарочито Норвежанке. Сматрало се да су оне „потомци древних Викинга“ и чистокрвне аријевке које за фирера могу да рађају „праву“ децу. Међутим, ни Норвежанке нису помогле да се обезбеди потребан темпо репродукције аријевске расе, те је с почетком Другог светског рата изнет предлог да се програм прошири и на припаднике других нација.

Примећено је да у окупираним словенским земљама постоји много деце плавих очију и светле косе која се могу довести у Немачку и васпитати у аријевском духу. Тако су Немци на окупираним територијама почели да одузимају децу која личе на аријевце. Њихове родитеље су често убијали, а децу су допремали у посебна немачка прихватилишта.

Деца из Пољске су постала прве словенске жртве програма „Лебенсборн“, јер су Химлер и његови послушници тежили да „германизују“ Пољску и потпуно униште националну самосвест Пољака. Према подацима званичне Варшаве, у ратним годинама у Немачку је насилно одведено од 150 до 200 хиљада дечака и девојчица из Пољске.

Деца „нордијског изгледа“ из словенских земаља (СССР-а, Пољске, Чехословачке, Југославије) одвођена су у „Киндер КЦ“, тј. у дечји концентрациони логор у пољском граду Лођу, где се могло сместити 20 хиљада логораша. Тамо је на програму радио тим доктора и експерата. Они су одређивали „расну вредност“ сваког детета. Будући аријевци морали су да одговарају „раси господара“ по боји очију и косе, облику лобање, телесној грађи и добром здрављу. „Шкартиране“ малишане је чекала смрт у гасној комори, а такве деце је, према приближним проценама, било 80%.

„Одобрена“ деца у узрасту од два месеца до шест година пребацивана су из логора „Киндер КЦ“ у привремена прихватилишта. Тамо су малишани подвргавани програму „почетне германизације“, тј. добијали су нова, немачка имена и документа у којима су означени као „сирочад чији су родитељи погинули за фирера и велику Немачку“. Затим су учили немачки, с тим што су сурово кажњавани батинама за сваку реч изговорену на матерњем језику. Тако је код деце стваран условни рефлекс да треба говорити само немачки и онда неће бити батина. Иначе, деца су тамо била добро негована и храњена, водило се рачуна о њиховом здрављу и стално им је усађивано да „све то имаш зато што си изабран, зато што си представник аријевске расе“.

„Германизација“ је најчешће трајала три-четири месеца, после чега су немачке породице усвајале ту децу, с тим што се од усвојитеља скривало словенско порекло усвојеног детета. Будући да је „Лебенсборн“ у почетку покренут као мрежа сиротишта за ванбрачну немачку децу, усвојитељи су били убеђени да усвајају малишана „аријевске крви“. Инспектори СС и доктори „Лебенсборна“ редовно су посећивали породице које су усвојиле дете и проверавали услове његовог гајења и васпитавања у „аријевском духу“.

После победе 1945. стотине хиљада словенских малишана нашло се у зони Немачке у коју је ушла америчка војска. Тада су Американци дошли у посед мањег дела досијеа „Лебенсборна“. Истражни органи армије САД спровели су истрагу 1947. и саслушали децу коју су есесовци довели из словенских земаља и питали их желе ли да се врате кући. Међутим, сасвим мала деца се нису сећала своје прошлости, заборавила су матерњи језик, искрено су себе доживљавала као Немце и бојала се да их неко не одвоји од усвојитеља. Мало старија деца су буквално била „зомбирана“ у процесу „германизације“. „Лебенсборн“ им је заувек утувио у главу мисао да је срећа бити аријевац. Савезници су брзо прекинули ту истрагу, а у отаџбину се вратило свега два-три процента „преваспитане“ деце.

Данас у Немачкој живи на стотине хиљада потомака словенске деце која су доведена током рата. Они не знају одакле потичу и тешко да ће икада постати свесни свога порекла.

Росијскаја газета. Сва права задржана.