Велико поштовање које указујемо нашој Великој Победи у последње време изазива чудну реакцију код наших западних „партнера“. Већ годинама на Западу функционише нечувена пропагандна машинерија која својом креативношћу формира код грађана „јединствене Европе“ мишљење да су се совјетски војници у последњим месецима рата на територији Немачке понашали као варвари и поступали супротно свим могућим и немогућим нормама европске цивилизације.
Индикативно је то што су многи медији одлучили да подрже ту тему и прикажу „голу истину“ о рату, а ту „истину“ су, како се испоставило, брзо срочили стручњаци за пуњење информационих бомби на истом том Западу. Те бомбе су активиране и у Европи и у Русији са једним истим циљем: да се умањи улога саме Победе совјетског народа над нацистичком Немачком и њеним савезницима, и улога совјетског војника у ослобађању европских народа. Јер, забога, на шта то личи? Замислите како ће реаговати савремени просечни мегатолерантни и мегалиберални Европљанин ако и даље буде слушао приче о томе како и за саму чињеницу свога потпуно безбедног постојања може да захвали држави која је својевремено избавила његове претке и његову земљу од нацистичке заразе. Реч је, јелте, о земљи у којој су „кршена људска права“ и која је „имала проблеме са поштовањем права сексуалних мањина“. Европљанин не схвата како је таква једна земља уопште могла некога од нечега да ослободи. После детаљне „демократизације“ савремени европски менталитет не може да доведе у везу појам „Совјетски Савез“ (а самим тим и „Русија“) са појмом „слобода“. А шта ако неко ипак покуша да повеже та два појма?
„Е то неће моћи!“ Са таквом мишљу су, очигледно, савремени пропагатори у Немачкој почели полако да покрећу информациони рат, приказујући совјетског војника као дивљака који је потпуно погазио слободу и независност немачког народа, а у паузама између борби силовао је немачке жене и кундаком убијао немачку децу... У том контексту се понавља већ позната мантра о кршењу људских права, о ратним злочинима, па чак и о геноциду немачког народа, а све се то сервира на европски (па и на руски) сто добро зачињено преком потребом да се пронађу они који морају одговарати за „злочине“ совјетских војника у Немачкој 1945.
Штавише, у информационом пољу се (у виду нових провокација усмерених против Русије) појављују „потврде“ теорије о невероватној заосталости и крајњем степену дивљаштва совјетских војника, које неопропагатори преузимају од својих учитеља из доба Другог светског рата. У оптицају су чак и изјаве познатог „филантропа“ и великог „етичара“ Јозефа Гебелса. Оне служе као нека врста доказа да је совјетски војник заправо брутални убица, насилник и крвожедни монструм. Уз све то, поједини руски медији, који се одликују чудном жељом да све што долази са Запада прихватају као сопствену добробит, не гнушају се рекламирања приче о томе како Велика Победа уопште није била Велика, него само још једна мање-више небитна историјска епизода, и то упрскана крвљу „поробљеног“ немачког народа. А „поробљивач“ је, наравно, Совјетска армија.
Када су 1945. објављени материјали Гебелсове пропаганде, немачки народ је обузела страшна паника. Речи о томе како совјетски војници силују и убијају жене без обзира на њихов узраст и однос према нацистичким властима довеле су до невиђеног пораста самоубистава управо у женском делу становништва. То, међутим, нимало није сметало онима који су управљали нацистичком пропагандном машинеријом. Суициди немачких жена су искоришћени да се прикаже како оне, тобоже, дижу руку на себе после иживљавања руских војника над њима.
У вези са тим неће бити наодмет да цитирамо речи Вернера Наумана, државног секретара министарства народне просвете и пропаганде Трећег рајха.
„Мало смо претерали, јер се пропаганда одбила као рикошет и погодила нас саме.“
Индикативно је да западни медији не цитирају речи из дневника Вернера Наумана, једног од најближих Гебелсових сарадника. Они полазе од тога да нема потребе раскринкавати мит о „степском шљаму“, када он већ добија сасвим јасне контуре у западном друштву.
Да не би оперисали искључиво Гебелсовим цитатима, пропагатори новог таласа одлучили су да информационо затупљивање својих суграђана допуне другим „историјским изворима“ и „доказима“. На пример, немачки медији су почели активно да користе радове појединих руских писаца који, наводно, директно потврђују да је руски војник у Немачкој поступао као варварин и разбојник. У својству таквог аутора изабран је, између осталих, и Александар Солжењицин. Навешћемо неколико одломака из његове познате поеме „Пруске ноћи“, написане 1950.
Уз цику, звиждук и бљесак фарова –
Клајн Козлау, Грос Козлау –
Једно село – један пожар!
Све је у пламену!! Мучу краве,
Затворене у ужареним шталама, –
Ех, рођене,
Нисте наше!
Zwei und zwanzig, Höringstraβe.
Кућа није спаљена, али је очерупана и опљачкана.
Нечији јаук се слабо чује из друге просторије:
Мајку – не до смрти. На душеку се изређала
Да ли чета, да ли вод –
а ћерка је још девојчица, њу једним ударцем.
Девојку – у жену, жену – у леш!
Окрвављен и мутан поглед,
Моли: „Töte mich, Soldat!“
Девојка другачије збори:
„Причекајте мало, момци!
Показаћу вам богатију кућу!
Пуна је невиних Немица!“
„Мора да је далеко?“
„Ту је, близу, одмах иза угла!“
Подразумева се да је ово Солжењициново дело на Западу постало ризница цитата на основу којих су приређиване читаве дебате о томе треба ли уопште Немачка да осећа кривицу према Совјетском Савезу за изазивање рата, ако су Руси такви?
Према најновијим информацијама, дело „Пруске ноћи“ увршћено је у школски програм у оквиру проучавања стране књижевности. Јасно је као дан: такав избор сведочи о томе да рад неопропагатора у Немачкој рађа своје плодове и очигледно задаје нови информациони ударац Русији и уопште билатералним односима. Одређеним силама, по свему судећи, не иде у прилог да односи између Немачке и Русије и даље буду партнерски.
С обзиром да је тако, уопште не чуди што старији ђаци изучавају Солжењицина, а нису ни чули за дела немачких аутора који сасвим другачије описују свој сусрет са совјетским војницима. Група немачких аутора у свом историјском приказу користи речи санитарног инструктора Софије Кунцевич:
„Дошли смо у неко село, деца трчкарају унаоколо гладна и несрећна. И ја, која сам се клела да их све мрзим, покупим од својих све што имају, све што им је остало од оброка, сваки комадић шећера, и све дам немачкој деци. Наравно, нисам заборавила оно што је било, све ми је то и даље било на уму, али нисам могла мирно да гледам гладне дечје очи.“
Такве совјетске грађане очигледно нико неће поменути на часовима књижевности.
Не помињу се ни сведочанства обичних житеља Берлина који својим речима побијају мит о непрекидном дивљању руских војника у Немачкој 1945. Елизабет Штајм прича:
У неко доба изненада упадоше четири црвеноармејца. Нису нас ни пипнули, а малом Вернеру су чак дали комадић хлеба и мало чајног пецива. Нисам могла да верујем својим очима.
Елизабет Шајм, 1945.
„Нацисти су говорили да бољшевици стрељају све породице у којима је неко учествовао у рату против Русије. Одлучила сам да пресечем вене својој деци и сама извршим самоубиство, али ми је било жао деце, па сам се сакрила у подрум, где смо неколико дана и ноћи провели без хране. У неко доба изненада упадоше четири црвеноармејца. Нису нас ни пипнули, а малом Вернеру су чак дали комадић хлеба и мало чајног пецива. Нисам могла да верујем својим очима. После тога одлучисмо да изађемо напоље. Напољу је било много цивила. Нико их није дирао. Сви су журили неким послом. То доказује да Руси не само да не уништавају и не истребљују становништво, него чак брину да то становништво не помре од глади. Штавише, постављају високе норме и брину се о обнављању наших кућа.“
Наравно, овакве речи немачких сведока данашњи неопропагатори вешто „повлаче из европског оптицаја“. У вези са тим се поставља питање: зар није време да се посвети дужна пажња покушајима новог извртања историјских чињеница које наноси штету имиџу Русије?
Овај текст је адаптирана верзија материјала са портала „Военное обозрение“.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
