Српски губернатор Украјине

26. април 2013. Иван Николајев
Потомци Михаила Илића Милорадовића, српског агента Петра Великог, нису били ништа мање славни од свог великог претка. Његов рођени унук Андреј Степановић Милорадовић мајсторски је тукао Прусе и Турке, за шта му је Катарина Велика поверила управљање Украјином.
Портрет Андреја Милорадовића. Извор: В. Л. Модзалевски, Малоруски родослов (В. Л. Модзалевский, Малороссийский родословник).

Андреј Степановић Милорадовић рођен је 1727. у породици у којој је било много деце. Васпитан је према свим нормама тадашњег украјинског племства: најпре је завршио Кијевску духовну академију, затим је постао официр најелитније гардијске јединице царских гренадира, којој је императорка Јелизавета Петровна посебно била наклоњена.

Његово „ватрено крштење“ био је Руско-пруски рат 1757-1762, где се млади малоруски официр истакао у тријумфалним биткама код Палцига и Колберга, као и код Кунерсдорфа, када је савезничка војска до ногу потукла Прусе, а сам краљ Фридрих једва извукао живу главу. Милорадовић је тада унапређен у чин премијер-мајора, а у рату је учествовао до коначне победе.

И после рата је Андреј Степановић наставио службу у Украјини. Чинови су се низали, а у међувремену се и оженио. Са непуних 45 година Милорадовић је доспео до чина генерал-мајора и одмах је послат у Руско-турски рат, који је избио три године раније и већ успео да се у виду устанака разбукти по читавом Балкану.

Командујући бригадом од 1800 пешадинаца и три стотине запорошких козака, Милорадовић је код Мечина 21. октобра 1771. својим вештим маневрима десетковао турски корпус од седам хиљада војника. Заплењено је много топова и војне имовине. Само од бајонета је погинуло 450 Турака, а у руском табору је било 7 погинулих и 25 рањених. Три недеље раније Милорадовић је добио сина, тако да је овом победом на неки начин прославио његово рођење. Врховни командант Румјанцев известио је писмом императорку Катарину Велику о Милорадовићевом подвигу, а ова није заборавила да помене храброг генерала српског порекла у својој преписци са Волтером.

Медаља за победу у бици код Кунерсдорфа (1. август 1759), у којој се прославио Андреј Милорадовић.

Милорадовић се поново истакао 1774, када је под Суворовљевом командом узео учешће у стратешким биткама код Козлуџе и Шумле (и то заједно са српским хусарима, што је посебно занимљиво). Ту се и спријатељио са великим војсковођом Александром Суворовом.

Занимљиво је да је пре укидања Черниговског пука последњи његов пуковник био Петар Степановић Милорадовић, генералов рођени брат, који је такође награђен за ратне заслуге.

За подвиге у турском рату Милорадовић је обилато награђен војним ордењем Руске Империје: орденом свете Ане првог реда и орденом светог Георгија трећег реда. Императорка је 1779. именовала Милорадовића, тада већ генерал-поручника, за губернатора Малорусије, која је касније преименована у Черниговско намесништво. Андреј Степановић је управљао повереним му крајем пуних 17 година, све до своје смрти 1796.

Из доба његовог намесниковања истраживачи мемоара наводе следећи случај. Свемоћни кнез Потемкин Тауријски једном је пролазио кроз Чернигов и, наравно, одсео је у намесниковој кући. У његову част је приређен ручак на коме су присуствовали сви угледни људи Чернигова. За време ручка Потемкин стаде приповедати о својим изванредним ратним походима и победама, и никоме није падало на памет да му противречи. Никоме осим генерала Милорадовића. „Ваше победе су заиста изванредне и сјајне, али и ми смо побеђивали када смо ратовали, само што смо више штедели људе“, рече он Потемкину. Моћни кнез је био царичина десна рука и није очекивао толику дрскост. Он скочи, удари руком по столу, разби тањир, изађе напоље и убрзо затим напусти Чернигов. Сви су чекали да виде шта ће се догодити са дрским Милорадовићем, али ништа се није догодило, инцидент се на томе и завршио.

Административно-територијална подела Украјине 17-18. века (када су областима управљали хетмани) у потпуности одговара принципима устројства хабзбуршке Војне крајине тога доба, где се свака територија подудара са одговарајућим пуком.

Карактеристичан је био и Милорадовићев однос према своме сину Михаилу, будућем сјајном генералу и хероју Отаџбинског рата 1812. Отац се заузимао за сина код императорке, и чак се одрекао високог ордена светог Александра Невског само да би млађи Милорадовић био примљен у гарду. Син му је примљен у царски гардијски Измаиловски пук, коме је Катарина Велика била највише наклоњена, а старијем Милорадовићу ускоро је уручен још један александријски орден.

Још један случај може послужити као занимљив пример односа између двојице Милорадовића, оца и сина. Син је био велики расипник, због чега се отац стално љутио. Једном младић дође да посети родитеље у Чернигов, носећи већ еполете гардијског капетана. Старији Милорадовић љубазно дочека сина пред људима, а затим га одведе у свој кабинет и испребија га на мртво име, оградивши се успут да не бије капетана царичине гарде, него свог разузданог сина.

Тај син ће касније покорити Алпе, ослободиће Букурешт од Турака, потућиће Наполеонове маршале где год их стигне и остаће у лепом сећању народа као губернатор Кијева и Петербурга, чиме ће потврдити славу свога прадеде Михаила, јунака Црногорског устанка и Персијског похода, и свога оца Андреја који је блистао храброшћу на бојном пољу, у биткама против Немаца и Турака.

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!