Кустурица: Да није Путина, Србију би сравнили са земљом

Емир Кустурица: „Најстрашније је изгубити своју културу, традицију и посебан менталитет. За европске народе то можда и није толико важно, али за бескрајно лепу и велику, и надасве поноситу земљу као што је Русија – то је изузетно важно.“ Извор: Владимир Снегирјев / Росијска газета.

Емир Кустурица: „Најстрашније је изгубити своју културу, традицију и посебан менталитет. За европске народе то можда и није толико важно, али за бескрајно лепу и велику, и надасве поноситу земљу као што је Русија – то је изузетно важно.“ Извор: Владимир Снегирјев / Росијска газета.

У ексклузивном разговору за „Росијску газету“ и Russia Beyond српски режисер Емир Кустурица описао је како види савремену Русију, који њен део је „права Русија“, како доживљава улогу председника Путина у историјским збивањима и зашто је Србија „мала Русија на Балкану“.

РГ: Емире, можемо почети са једним од уобичајених питања: каква је по Вашем мишљењу савремена Русија?

Емир Кустурица: Русија у разним крајевима изгледа прилично разнолико. Када одете у Сибир, доживите ту несагледиву земљу на један посебан начин – за мене је то права Русија. У Санкт Петербургу се, на пример, могу препознати особине старе декадентне Европе. У Москви се рецимо не можете одупрети утиску да се налазите негде између Европе и Америке. Чини ми се да би Московљани највише желели да буду Европљани – али то је опет моје мишљење. Најстрашније је изгубити своју културу, традицију и посебан менталитет. За европске народе то можда и није толико важно, али за бескрајно лепу и велику, и надасве поноситу земљу као што је Русија – то је изузетно важно.

Присетимо се каква је била ваша земља одмах после пада комунизма. Клинтон се отворено смејао Русији и њеном председнику. Русију нико није доживљавао озбиљно. Ко би се усудио да се сада смеје Русији и њеном председнику?

Руска опозиција тражи демократију која једноставно није остварива, барем не за сада. Таква демократија не постоји нигде, ни у САД, нити у Европи, па није реална ни у Русији. Присетимо се каква је била ваша земља одмах после пада комунизма. Клинтон се отворено смејао Русији и њеном председнику. Русију нико није доживљавао озбиљно. А у овом свету морате бити јаки, иначе ће вас прегазити. Да ли мислите да се после Наполеона и Хитлера нешто променило? Увек ће се наћи неки нови умови вољни да понове њихове „подвиге“. Важније од свега је да треба бити способан и одговорити на изазове новог времена.

Ко би се усудио да се сада смеје Русији и њеном председнику?

Руски председник и није посебно омиљен у свету. Како то да Путина тако срдачно прихватају у Србији?

Е.К.: А како другачије да га прихватамо? Да није Путина, Србију би сравнили са земљом. Он је човек који је вратио дух и достојанство свом народу. Захваљујући њему Русија преузима своју заслужену улогу на светској сцени.

Југославију су распарчали јер је била озбиљна и потпуно независна држава, а поред тога и велики играч на светском тржишту наоружања. Водила је независну политику што се крајем двадесетог века у условима једнополарног света никако није уклапало у интересе западних земаља, првенствено Немачке.

Шта се дешава са свешћу и са сећањем Срба? Од варварског НАТО бомбардовања Југославије 1999. прошло је извесно време. Да ли су због таквог понижења остали ожиљци у свести српског народа?

Е.К.: Наравно да су остали – и то врло дубоки. Све наше политичке партије – чак и оне које сарађују са Западом – категорички су против уласка у НАТО. По том питању су сви јединствени. Сједињене Државе и Европа су се на најгори могући начин иживљавали над Србијом јер тада нико није био у стању да им се супротстави. Кажњавали су нас зато што смо одувек били савезници Русије на Балкану, али и због чињенице да смо исто као и Русија православна земља. Косово ће вековима остати отворена рана. И срамна страница у историји људске цивилизације.

А у овом свету морате бити јаки, иначе ће вас прегазити. Да ли мислите да се после Наполеона и Хитлера нешто променило?

Да ли Србија треба толико да тежи да уђе у ЕУ?

Е.К.: Мислим да се читава Европа тренутно налази у једној дубокој системској кризи. Војна индустрија ради пуним капацитетима, а не постоји толика потражња да би се њена производња могла пласирати. Свет се мења. Видимо да Кина преузима водећу улогу. Индија је врло доследно прати. Русија постаје све богатија и моћнија па самим тим заслужује све веће поштовање. Да ли мислите да то Западу одговара?

Недавна ситуација на Кипру сасвим лепо илуструје оно о чему говорим. Тамо се европски проблеми решавају на рачун Русије.

Притом Европа, која је саставни део евроазијског континента, сву своју енергију усмерава у евроатлантске интеграције. То је озбиљан несклад и опасна контрадикторност. Конфликт је као мина са одложеним дејством, прикривена и само што не експлодира. Уопште нису празне приче о могућој прерасподели света, сличне замисли заиста постоје. Планови о подели Русије, о прекрајању Блиског и Средњег Истока. Европска унија као глобални пројекат можда изгледа лепо и привлачно, али ја искрено сумњам у њену одрживост. Када један Немац треба да нахрани стотину Румуна, то не може добро да се заврши, као што није ни у случају Југославије.

Када одете у Сибир, доживите ту несагледиву земљу на један посебан начин – за мене је то права Русија.

Да ли је постојала било каква могућност да се Југославија очува?

Е.К.: Таква могућност није била предвиђена. План за уништење Југославије осмишљен је одавно, а иницијатори и инспиратори су Немачка и Ватикан. Југославију су распарчали јер је била озбиљна и потпуно независна држава, а поред тога и велики играч на светском тржишту наоружања. Водила је независну политику што се крајем двадесетог века у условима једнополарног света никако није уклапало у интересе западних земаља, првенствено Немачке. У Европи нас ни сада не прихватају, управо зато што се разликујемо својим независним карактером. Ми смо као мала Русија на Балкану.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“