Лакомислени српски љубавник Катарине Велике

Портрет Семјона Гавриловича Зорича (крај 18. века). Музеј „Државни Ермитаж“, Санкт Петербург.

Зидови обложени љубичастим и млечнобелим полираним стаклом. Изнад бројних огледала – и сам плафон прекривен великим стакленим таблама у позлаћеним бронзаним рамовима. А на стаклу – мале позлаћене розете – украсне главе тзв. „римских“ клинова којима су причвршћене стаклене површине. Поврх белог стакла, зидови украшени раскошним арабескама од бронзе са позлатом које одликује невероватна финоћа израде. Паркет од племенитих врста дрвета и у строгом складу са орнаментима на плафону. У дубини одаје – алков – постеља са балдахинима прекривена најфинијим тканинама и оивичена ресама од сребра... Тако је изгледала спаваћа соба руске императорке Катарине Велике. У једној од санктпетербуршких белих ноћи током 1777. преко прага најинтимније царичине одаје закорачио је не тако млад – али очигледно и даље врло привлачни Србин.

Семјон Гаврилович Зорич (1743/1745–1799) је још као дечак у Русију дошао са својим ујаком, иначе мајчиним братом од стрица, који га је усвојио. Пошто је васпитаван и школован у кућним условима, није се могао похвалити посебном образованошћу, али се зато од првих дана војне службе истицао својом невероватном храброшћу. Зорич је показао изузетно јунаштво током Руско-турског рата (1768–1774) када је као командант одреда, који се састојао од две хиљаде коњаника и седам стотина пешадинаца, натерао у бекство дванаест хиљада турских војника.

По својој дужности Семјон Зорич је често боравио у Санкт Петербургу, где је једном приликом и представљен Катарини II. Са својим шармом и наочитим стасом, уз то врло разборит и духовит, није прошао незапажено код Њеног величанства. Хусарски потпуковник, носилац Ордена светог Георгија 4. степена и официр који је преживео бројне авантуре, лако је освојио пажњу императорке и то је био почетак његове „службе“ на двору.

Споменик Семјону Зоричу у Шклову (Белорусија). Фотографија: hvojka/lj.

У то су време „фаворити“ (љубимци, тј. љубавници) били важне фигуре и саставни део монархијске владавине. Пошто је желела да концентрише сву власт у рукама људи који су јој одани, Катарина је настојала да буде окружена бројним љубавницима који и нису увек имали смисла за политику. У датим околностима, императорка је морала да се потруди да у очима својих љубимаца не буде само љубавница, него и њихова владарка.

Очаравши Катарину својом мужевношћу и шармом, Зорич је добијао нове титуле и чинове један за другим. Историчари бележе да нико од људи блиских Катарини није добио толико богатство за тако кратко време. Међутим, скромно образовање, лењост допадљивог официра и његов недостатак интересовања за било шта убрзо су досадили императорки. И након једанаест месеци, примивши на дар велике поседе и у то време огромну суму новца, много скупоценог накита и неколико десетина хиљада кметова, бивши царичин миљеник морао је да из Санкт Петербурга оде у Шклов (град у Белорусији код Могиљова) и да се повуче на имање које је добио на поклон.

Шклов је у то време био веома важан трговачки центар у западном делу Руске Империје. А Зорич је у Шклову живео врло раскошно – приређујући готово свакодневно гозбе за стотину гостију у својим велелепним златним дворанама, уз топовске плотуне, дворску музику, илуминације и маскараде. Убрзо се његов двор испунио онима који су навикли да живе на туђи рачун јер су гласине о веселом и безбрижном животу у Шклову почеле да се шире кроз читаву Русију. Са свих страна су долазили авантуристи и коцкари који су видели добру прилику да се обогате. Семјон је за само неколико година успео да потроши и прокоцка скоро све своје богатство. Поред картања, Зоричеве страсти биле су војска и позориште, тако да се по доласку у Шклов заузео за унапређење локалног позоришта које је касније постало темељ и основа за трупу тзв. Императорског театра у Санкт Петербургу. Он је у свом граду организовао и школу за господу, тј. за дечаке из сиромашних племићких породица. Касније је ова школа из Шклова пресељена у Москву и претворена у Први кадетски корпус, који постоји и данас.

Своју вољену императорку Зорич је надживео за тачно три године: на годишњицу њене смрти 6. новембра 1799. умро је у свом замку остављајући иза себе многе дугове и репутацију страсног коцкара.

Росијскаја газета. Сва права задржана.