Смрт „Кремаљског кума“: крај епохе 90-их

Човек који је крајем прошлог века стекао славу „Кремаљског кума“ због вештог коришћења полуга власти у решавању политичких и пословних питања, мајстор за лукаве политичке комбинације, оштроуман и проницљив, пред смрт већ више није имао некадашњи политички и финансијски утицај, а последњих година се у медијима његово име помињало углавном у вези са скандалима око поделе актива и неуспешним судским споровима са бившим пословним партнерима.

Каријера Березовског пре почетка 1990-их била је сасвим типична за човека из совјетских научних кругова. Рођен је у Москви 1945, крајем 1960-их је као математичар по образовању почео да се бави проблемима система управљања, да би у својој 37. години одбранио докторску дисертацију, а у 45. постао дописни члан Академије наука.

Либерализација економског режима у СССР-у крајем 1980-их пружила је нове могућности, према којима Березовски није остао равнодушан. Искористио је своје личне контакте са руководством совјетског аутомобилског гиганта „ВАЗ“ и 1989. је заузео место директора заједничког предузећа „ЛогоВАЗ“.

Поставивши тако темељ своје финансијске империје, Березовски је почео активно да се „игра“ политике. Успео је да се приближи Кремљу, што му је омогућило да учествује у такозваним „заложним“ аукцијама 1995, тј. у серији трансакција чији је резултат била приватизација неколико најкрупнијих руских предузећа, пре свега нафтних и металуршких, која су постала власништво изабраних финансијских група. Групи Березовског припала је компанија „Сибњефт“ – прави драгуљ у његовој круни.

Поред тога Березовски је био заинтересован и за компанију „Аерофлот“, али се то интересовање завршило покретањем кривичног поступка против њега, јер су власти сматрале да је Березовски преко овлашћених лица покушао да приватизује финансијске токове авио-превозника без формалне приватизације, што је нанело финансијску штету интересима државе. После неколико година судског претреса Березовски је 2007. у одсуству осуђен на шест година затвора.

Березовски је увек говорио да поседује неколико милијарди долара, али никада није званично обелоданио вредност својих актива. У последњих неколико месеци његовог живота новине су много писале о томе како је бизнисмен принуђен да распродаје своје активе да би могао исплатити дугове партнерима, судовима и бившим женама.

Политичар...

Политички утицај Березовског неколико пута је конвертован у разне државне функције. Био је заменик секретара Савета безбедности Руске Федерације 1996-1997, извршни секретар Заједнице независних држава 1998-1999 и посланик Државне думе 1999-2000.

Претпоставља се да је управо Березовски помогао Борису Јељцину да 1996. поново победи на председничким изборима.

Березовски је 1999. постао посланик доњег дома руског парламента, али се у Думи задржао мање од годину дана. Најпре се одрекао посланичког мандата, а затим је отишао у Лондон, где је добио политички азил.

Он је свој одлазак објашњавао несугласицама са Путином, кога је у почетку безрезервно подржао, а затим је наводно схватио да нови председник „води Русију погрешним путем“.

Политиколози су бекство Березовског објашњавали тиме што су његови покушаји да задржи свој утицај на одлуке Кремља наишли на одлучан отпор.

Завршена епоха

Ирина Хакамада je уверена да се смрт Березовског неће одразити на друштвенополитички живот Русије: „Његово име је митологизовано. Он је био главни јунак афера и провокација, па према томе са смрћу главног јунака одлази у прошлост и сав тај медијски садржај.“

Са Хакамадом се слаже Алексеј Макаркин, заменик генералног директора Центра за истраживање политичких технологија: „Березовски је одавно на периферији руског друштвенополитичког живота. Он у протеклим деценијама није имао никаквог утицаја на процесе у друштву... Друштво сада није много заинтересовано за личност Березовског“, сматра Макаркин.

Саборац Березовског Александар Голдфарб, руководилац међународног Фонда грађанских слобода, сматра да у Русији данас не постоји сфера друштвеног живота у којој Березовски није оставио свој траг. „Али ипак је најважнији његов пример личног успеха. За многе је он симбол човека који је постигао такав успех на рушевинама државе“, каже Голдфарб.

„Његов одлазак је у извесној мери симболичан. То је крај епохе 90-их“, резимира Алексеј Митрофанов, посланик Државне думе и шеф одбора Думе за медије и информациону политику.

Са смрћу Березовског заиста је у прошлост отишла читава епоха: „историјска, авантуристичка, одважна, подмукла, свеобухватна, плитка и непромишљена“ – тако је ту епоху окарактерисао публициста Александар Архангелски. „О таквим људима се за њиховог живота прича са гневом, а после смрти се о њима пишу књиге и снимају филмови“, додао је Архангелски.

Росијскаја газета. Сва права задржана.