Депардје о најдубљем у руској историји

Обузетост руском књижевношћу Депардје је много пута оваплотио на сцени. Француска позоришта су са његовим учешћем постављала на сцену „Браћу Карамазове“ и „Идиота“. Извор: ИТАР-ТАСС.

Обузетост руском књижевношћу Депардје је много пута оваплотио на сцени. Француска позоришта су са његовим учешћем постављала на сцену „Браћу Карамазове“ и „Идиота“. Извор: ИТАР-ТАСС.

У свом првом великом интервјуу откако је постао држављанин Русије Жерар Депардје говори о свом доживљају великог у руској земљи, култури и народу.

Он је био и, наравно, остао Француз, без обзира на било какве порезе, социјалне катаклизме или увредљиве изјаве функционера. Сирано де Бержерак, Дантон, Балзак... Без тих Депардјеових улога не може се замислити ни француски филм, ни француска култура. Тежња ка Русији такође је део те културе.

Депардје није нимало баналан у потрази за одговором на питање откуд му таква наклоност: „Шта је лепо у руској души? Русија није планинска земља и ветар у њој слободно дува. Чини ми се да отуда потиче тај моћни темперамент. И то је исто као код мене. Ја живим у Берију, где такође нема планина и све време дува ветар. По томе смо слични. Човек мора да буде веома снажна личност да би био Рус и да би тиме био одушевљен.“

У руској историји је [...] било и насиља, затим и раскринкавања тог насиља, али када видите балерине Бољшог театра, када видите Валерија Гергијева, када слушате руску оперу [...], онда, у суштини гледано, само то има значаја. Управо то и јесте оно најважније и најдубље у руској историји.

„Да ли вам се свиђа руски језик?“

„Да, веома!“

„Говорите ли руски?“

„Разумем руски, а надам се да ћу ускоро моћи и да говорим. Ко хоће да буде паметан и образован, тај треба да учи језике. Ако хоћете, знање језика заправо и јесте образовање и интелигенција. Још увек ми је занимљива руска књижевност.“

„А како сте упознали руску књижевност? Која вам је књига била прва?“

„Достојевски. Најпре Достојевски, затим Толстој, па Пушкин, па Булгаков.“

„Колико сте тада имали година?“

„Двадесет. И та књижевност ме је до сржи потресла. И још увек ме потреса.“

Ту обузетост руском књижевношћу Депардје је много пута оваплотио на сцени. Француска позоришта су са његовим учешћем постављала на сцену „Браћу Карамазове“ и „Идиота“. Распућин и Пугачов су његове велике филмске улоге. Толстој, Булгаков и Чехов су му засада у мислима и плановима.

„Обожавам младе Чеховљеве јунакиње. Волим Толстоја. Толстој је писао потресне ствари. На пример, о томе како су племићи хтели да ослободе своје сељаке, али су се ови противили, хтели су да остану под влашћу богаташа. Све то Европа уствари још увек не разуме.“

„Зашто Европа то не разуме?“

Нажалост, масе су глупе, а само је личност предивна. Нарочито ако је неустрашива.

„Они не могу да схвате да је Русији, као и свим земљама бившег СССР-а, био потребан својеврсни протекторат. То су биле земље које су често ратовале [...]. И била је потребна гвоздена рука да их све уједини.“

И пре него што је добио руско држављанство, Депардје је врло пажљиво пратио унутрашњу политику данашње Русије. „Руска опозиција нема програм, нема ништа. Има само паметне појединце, као што је Каспаров, али то је корисно само у шаху. Политика је далеко сложенија ствар. Неупоредиво сложенија“, каже глумац.

Таква је, уосталом, и руска историја, у којој Депардје као човек са стране покушава да сагледа оно што је најважније: „У руској историји је било разних периода. Било је и насиља, затим и раскринкавања тог насиља, али када видите балерине Бољшог театра, када видите Валерија Гергијева, када слушате Олгу Бородину, руску оперу, или када вас одушевљава Нурејев, онда, у суштини гледано, само то има значаја. Управо то и јесте оно најважније и најдубље у руској историји.“

Човек мора да буде веома снажна личност да би био Рус и да би тиме био одушевљен.

Светску културу упропашћују медији, уверен је Депардје. Међутим, шанса још увек постоји. Француски глумац засада није прихватио понуду да се професионално бави тим питањем (у Мордовији му је, као што је познато, понуђено место министра културе), али веома добро познаје ситуацију у овој сфери: „Ви имате руску класику. Захваљујући садејству председника Путина руски цртани филмови су враћени гледаоцима. Путин је вратио и Ростроповичеву колекцију, која је била изнета из Русије. Познајем многе Русе у Француској, и не само у Француској, који су се вратили у Русију, јер је њиховој души недостајала ова топлина.“

Иначе, Жерар Депардје себе сматра човеком који је близак епохи Ренесансе. Велики глумац не скрива да му је помало нелагодно у оквирима савремених норми и ограничења. Звучи чудно, али глумац који је снимио стотину филмова пред камером се осећа као да је везан.

Најексклузивнији део интервјуа смо снимили на камеру мобилног телефона, у кругу блиских људи, далеко од свих критичара – и оних старих, француских, и ових нових, руских: „Французи воле да критикују. Узмимо, на пример, догађаје везане за Pussy Riot. Замислите само да су те девојке отишле, рецимо, у џамију. Оне отуд не би изашле живе. Чак и у католичком свету би то било страшно. Али када ја тако нешто говорим у Француској, мене третирају као идиота. Да, ја падам са скутера, али ја сам жив човек, на крају крајева. Нажалост, масе су глупе, а само је личност предивна. Нарочито ако је неустрашива.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“