Сто ножева у леђа Холивуду

Министарство културе РФ завршило је рад на састављању списка од стотину домаћих филмова који могу бити препоручени ђацима за гледање у оквиру факултативне наставе. У списак су ушли филмови снимани од 1908. до 1994.

Листа филмова је засада још увек прелиминарна, јер Министарство културе није завршило преговоре са власницима ауторских права о дозволи њиховог приказивања. Састављен је сличан списак страних филмова који такође могу бити препоручени за гледање у школама, али преговори о добијању права за њихово приказивање засада су у почетној фази, па је ресор одлучио да ту листу засада не објављује.

Коначно ће оба списка размотрити Министарство просвете и науке, јер ће се управо оно бавити питањима практичне реализације идеја о факултативној настави кинематографије и можда ће припремати одговарајуће школске програме и обезбеђивати одговарајућу опрему за школске установе. Засада није објављен рок за реализацију овог пројекта.

Идеју да се у школама приказују класична филмска остварења изнео је Никита Михалков у лето 2012. Предлог су подржали и Министарство културе и председник Владимир Путин.

Директор института за културологију Кирил Разлогов рекао је да је читава процедура одабира филмова осмишљена у Министарству културе.

„Мислим да је било неколико принципа: један је повезаност списка са школским програмом, а други је прилагођеност филмова конкретном узрасту. Међутим, главни, базни принцип био је да филм мора бити класично остварење које је део филмског наслеђа“, рекао је Разлогов.

Сама идеја о факултативној филмској настави није нова, објашњава директор Филмског музеја Наум Клејман. По његовим речима, он је још почетком 90-их заједно са колегама упућивао сличан предлог Армену Медведеву, тадашњем руководиоцу Државног комитета за кинематографију.

Клејман истиче да је факултативна филмска настава врло важан фактор у развоју филмске индустрије, и да поред образовног она има још и економски значај.

„Не постоји боља заштита домаће филмске производње од усађивања уметничког укуса од малих ногу“, истакао је Клејман.

„Обратите пажњу: Француска и Финска су земље у којима таква настава већ постоји, и њихове кинематографије су прилично успешне“, истакао је Клејман, и подсетио да је пре неколико година Европска филмска академија препоручила националним ресорима за филмску уметност да уведу факултативну наставу историје филма.

По Клејмановим речима, потреба за таквом наставом је изазвана притиском који холивудска „машинерија забаве“ врши на европска филмска тржишта. „Забава није једина улога филма, и треба рећи да данашњи забавни амерички филмови потискују свест о моралној улози кинематографије“, рекао је он.

„Ово је једини начин на који се, у условима притиска Холивуда, гледаоцима може усадити способност да разумеју домаћи филмски језик“, закључио је Клејман.

На списку има највише филмова из совјетског периода – 96 од укупно 100. Ту су први покушаји совјетске кинематографије – класично дело Сергеја Ејзенштејна „Крстарица Потјомкин“ (1925), као и филмови Јакова Протазанова „Аелита“ (1924) и Ивана Перестијанија „Црвени ђаволчићи“ (1923). Занимљиво је да је на списак Министарства културе доспела и друга екранизација повести Павла Бљахина. Реч је о филму Едмонда Кеосајана „Неухватљиви осветници“ (1967). Иначе, Ејзенштајн и Протазанов имају по три филма на списку. Нема много редитеља којима је припала таква част. То су, поред поменутих, Андреј Тарковски, Андреј Кончаловски, Александар Роу, Михаил Ром, Ролан Биков, Сергеј Бондарчук, Сергеј Герасимов и Никита Михалков, чији је добитник Оскара „Варљиво сунце“ (1994) једини представник кинематографије 1990-их.

Кинематографију Руске Империје на списку представља први руски играни филм, „Стењка Разин“ Владимира Ромашкова (познат и као „Слободна зона у доњем току реке“) из 1908, задивљујући „луткарско-инсекатски“ анимирани филм „Освета филмског сниматеља“ (1912) и филм Јакова Протазанова „Пикова дама“, снимљен 1916.

На списку има и „револуционарних“ филмова: „Максимова младост“ (1934), „Бели се усамљно једро“ (1937), снимљен по приповеци Валентина Катајева, где су догађаји „Крстарице Потјомкин“ приказани из угла двојице дечака, затим чувени „Чапајев“ (1934) и један од првих совјетских звучних филмова „Оспособљавање за живот“ (1931). Много филмова је посвећено теми Другог светског рата, од Герасимовљеве „Младе гарде“ и Ромовог документарног „Обичног фашизма“ до остварења Александра Столпера „Живи и мртви“, Сергеја Ростоцког „А зоре су овде тихе“ и Елема Климова „Иди и гледај“.

Има и дечјих филмова. Ту су бајке Александра Роуа и Александра Птушка, радови Ролана Бикова („Ајболит-66“, „Страшило“), Климовљево дело „Добро дошли, или Незапосленима забрањен улаз“, филмови Карена Шахназарова „Курир“ и Павла Љубимова „Школски валцер“.

Истина, има само један цртани филм совјетског периода – чувено дело Јурија Норштејна „Јежић у магли“ (1982). Овај филм је много пута био први на списковима најбољих анимираних филмова света свих времена. Поред њега, у списак је увршћен и филм Александра Птушка „Нови Гуливер“, снимљен 1935, где су живи глумци играли заједно са глиненим луткама.

Експерти имају и извесне примедбе. „Уопште није јасно зашто је руски филм морао да се издваја из заједничког корпуса совјетског филма“, негодује Клејман. „На списку нема Отара Јоселијанија, нема филмова које је снимала Лариса Шепитко у Киргизији. [...] Зашто сада извртати прошлост?“

У Министарству просвете и науке је објашњено да су у складу са руским законодавством за увођење новог факултативног предмета надлежне општеобразовне установе, тј. школе могу да уведу овај предмет у сваком тренутку.

Росијскаја газета. Сва права задржана.