„У 2017. години почиње нова епоха“

Обама, Камерон, Ренци и Меркелова у Варшави, 9. јули 2016. /

Обама, Камерон, Ренци и Меркелова у Варшави, 9. јули 2016. /

AP
Прошла година је била период наглих промена у светској политици. Можда оне и нису биле толико предвидиве, али пажљивијом анализом се свакако могу лако објаснити. То је лако учинити сада, у ретроспективи, али док се све дешавало готово нико није предвидео ни исход референдума у Великој Британији, ни резултат избора у САД.

Оно што се дешавало 2016. године је последица одавно нагомиланог потенцијала, који је дошао до изражаја када је квантитет претворен у квалитет. Завршена је цела једна етапа. Окончан је период „после Хладног рата“. У том периоду се сматрало да нови светски поредак постаје све чвршћи. Испоставило се, међутим, да се дешавало нешто сасвим друго. Западне институције су деценијама опслуживале Хладни рат и биполарну конфронтацију, а у поменутом периоду је учињен покушај да се те институције прилагоде новом свету, у коме је Америка једини центар. Тај покушај се изјаловио, јер су нове околности светских збивања биле квалитативно другачије, тако да им је било потребно и другачије уобличење.

То је тек сада постало јасно. Додуше, још увек није јасно како ће се ситуација даље развијати. Засада се чини да расте талас суверенизације и одустајања од глобалног универзализма, мада су сви процеси и даље међусобно повезани и зависе један од другог. У условима промене политичког уређења посебну одговорност сносе лидери, тј. они којима је дато и поверено да управљају процесима.

А ко су заправо људи чији потези су дефинисали „палету“ 2016. године?

На крајње субјективној ранг-листи аутора ових редова прво место у светској политици прошле године је заузео Родриго Дутерте.

Он је пренаглашено оличење светске тенденције, а њени остали представници су Доналд Трамп и лидери покрета за излазак Велике Британије из ЕУ, као и остали посленици који се обично третирају као популисти. Донедавно је такав политичар био унапред осуђен на брзи неуспех и силазак са политичке сцене, али сада све може изгледати другачије, јер се мења констелација снага у свету, и мења се расположење народа.

Другој категорији, карактеристичној за 2016. годину, припадају представници политичког „мејнстрима“ који су изгубили разумевање за стање свести грађана сопствене земље.

Премијер Велике Британије Дејвид Камерон и његов италијански колега Матео Ренци одлучили су да искористе мишљење бирача у административне сврхе и доживели су фијаско. Одржавање референдума у условима свеопштег „галопирајућег“ незадовољства властима крајње је ризично, тачније гарантовано води у пораз.

У исту категорију политичара (који су погрешно проценили ситуацију) спада и Хилари Клинтон, која је Трампове присталице окарактерисала као „убоге“. Она није схватила (као ни лидери кампање за чланство Велике Британије у ЕУ) да тих „убогих“ има много и да се они могу увредити.

Посебно место у Европи и свету заузима немачка канцеларка Ангела Меркел. Она је оличење стабилности политике и у позитивном и у негативном смислу.

У позитивном, јер Меркелова, и поред свих спољних и унутрашњих тектонских поремећаја, и даље чврсто држи полуге и контролише ситуацију. А у негативном, јер је у немачкој политици све израженија национална црта, тј. упорно држање одређеног политичког курса и неспремност да се он коригује, чак и када се одиграју промене везане за врло битне околности.

Одлазећи председник САД Барак Обама завршава свој последњи мандат без тријумфалних момената. Он ће вероватно ући у историју као политичар који је добро осетио промене, али није знао шта да ради са њима.

Русији је потребна политика са новим садржајем

Владимир Путин је успешно учвршћивао свој реноме најмоћнијег шефа државе на свету. Од лета 2016. године у свету се највише говорило о мешању Русије у амерички изборни процес, а то ће се по свему судећи поновити и у Немачкој у 2017. години, на јесењим изборима за Бундестаг.

Међутим, индикативна је и сама чињеница да је Путин постао симбол нечега што изазива страх код људи унутар различитих западних земаља, а не на светској политичкој сцени.

Најважнији резултат 2016. године су промене у западним земљама као језгру светског система. Владајућу елиту збуњује све израженије одбијање друштава да иду путем који је та елита донедавно третирала као једини могући пут. Али она нема избора – мораће да коригује своје представе.

И то треба да уради брзо, јер ако се политичка елита не прилагоди расположењу друштва, она неће моћи да заустави „популисте“.

Пример добре корекције у овој години може да демонстрира Француска уколико Франсоа Фијон не допусти долазак Националног фронта на власт, а то може постићи ако преузме део његових парола.

У овој 2017. години почиње нова епоха. После Совјетског Савеза још двадесет пет година је трајао период у коме су била актуелна питања везана за окончање Хладног рата, а сада и једно и друго већ припада прошлости. То треба да схвате сви, па и Русија, којој је потребна политика са новим садржајем.

Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа „Россия в глобальной политике“, директор за науку у клубу „Валдај“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“