Шта ће даље бити са односима између Русије и Турске?

Тај чин „индивидуалног терора“, тј. терористички напад на конкретну личност, подсећа на „класична времена“, тј. на 19. век и прву половину 20. века. Снаге које стоје иза њега су знак да се широке народне масе у освит 21. века „буде“ да угрозе стабилност појединих држава, али и само устројство Блиског истока. Истини за вољу, убиство амбасадора је несвакидашњи догађај чак и у несигурним временима, јер се ради о човеку чија неприкосновеност треба да буде гарантована, и то не само међународним документима (то се и подразумева) него и самом логиком међународних односа и потребом да се увек остављају отворена врата за разговор и решавање проблема. Одбацивање те логике је доказ да се подиже талас варварства и негирања основних правила која су обезбеђивала какву такву могућност управљања светским политичким процесима.

Још је рано за извођење закључака, али поједине појаве су јасне и без дубље анализе.

Блиски исток је дубоко и трајно дестабилизован. Могло би се набројати мноштво узрока, али то већ више није главно питање. Попуштају носеће конструкције – криза безбедности и стабилности захвата државе које су чиниле костур читавог регионалног система. Ирак, Египат и Сирија као кључне земље Блиског истока захваћене су различитим степеном деградације. По свему судећи сада озбиљни проблеми почињу и у Турској, с тим што су у њој ти проблеми структурног карактера. Колико год да је убиство дипломате флагрантан случај, ипак је то само појединачна манифестација далеко озбиљнијег поремећаја равнотеже.

Анкара има жељу да активно учествује у уређивању Блиског истока, и нарочито у подели „наследства“ Башара Асада, али резултат те жеље је супротан од очекиваног. Уместо да се утицај Турске прошири на регион, регионална нестабилност се проширила на Турску. Главни проблем ту није у преласку екстремиста преко границе, него у ерозији унутрашњег система међусобних односа, који је ионако искомпликован многобројним хроничним проблемима. Све је мања способност ефикасног управљања државом, а томе доприноси читав комплекс кризних појава као што су пораст екстремизма, проблем избеглица, нагло заоштравање курдског питања, нестабилност у односима са најважнијим партнерима, отуђеност вестернизованог дела становништва и тензија која постоји у армији и безбедносним структурама. Уз све то, намера председника Ердогана да измени уставни и политички поредак у своју корист, што је он почео активно да спроводи у дело после неуспешног пуча, послужила је као катализатор напетости и унутрашњег отпора у различитим правцима.

Јавна руска реакција на трагедију је релативно уздржана. Најважнија порука која је упућена Турској везана је за потребу да се удруже снаге у супротстављању терористичком злу. Бићу слободан да претпоставим да се турској страни у затвореном режиму упућују оштрије поруке, и то управо на тему куда води претерано амбициозна и непромишљена политика и како да се сличне ствари убудуће избегну. Данас је главно питање како ће се даље развијати догађаји у Сирији, где ситуација улази у нову фазу. Са једне стране, званични Дамаск је сада учврстио своје позиције и више нико не говори о смени или паду режима. Са друге стране, стање је крајње нестабилно и уопште није јасно како треба да изгледа политички процес на који су сви рачунали. Асадове присталице су постале самоувереније и вероватно више и немају намеру да праве компромисе. Што се тиче супротне стране, није потпуно јасно ко ће њу представљати. Оне снаге које заиста имају одређени војни потенцијал (а провинција Идлиб је препуна екстремистичких снага) нико не третира као легитимне саговорнике – практично су сви они проглашени за терористе. Што се тиче „умерене опозиције“, тај појам је сада још разводњенији него раније.

У тим условима је од принципијелног значаја да Русија и Турска не буду на различитим странама идејно-политичких и војних барикада. Анкара има могућност да снажно уздрма позиције Москве и сиријских власти само ако пожели то да учини. Када је пре годину дана конфликт био у акутној фази, постојала је чак опасност од директног сукоба, а између Русије и Турске је тада у најмању руку већ био покренут прави хладни рат, чиме је био крајње закомпликован цео сплет сиријских проблема. Сада се води озбиљан разговор на нивоу специјалних служби, војног и политичког руководства са циљем да се и једној и другој страни обезбеди најмањи могући ризик у погледу даљег негативног развоја догађаја у Сирији.

Блиски исток је пред новом фазом још и због тога што у Вашингтону ступа на дужност нова администрација. Судећи по декларисаним ставовима Доналда Трампа, и уопште полазећи од људи који чине његов кабинет, систем приоритета у Сирији може бити драстично измењен. Трамп нема намеру да мења режиме у другим земљама, нити да исправља свет. Он намерава да се бори против исламских екстремиста. Искуство за ових 15 година након 11. септембра 2001. више је негативно него позитивно. Наиме, много пута су декларисани ставови да је потребно заједнички дејствовати, али у пракси ништа није реализовано и свака страна је настављала да дејствује сама за себе. Сада се вероватно не може очекивати да се нагло учврсти поверење између одговарајућих структура, између Русије и САД, или рецимо, између Русије и Турске. Међутим, можемо се надати да ће, ако ништа друго, Москва и Вашингтон престати да доживљавају Сирију као терен за неизбежно ривалство, уз потпуно сагледавање чињенице да из тог ривалства ниједна страна не може извући никакав трофеј.

Савремени терор је комбинација различитих облика терора. Он је одраз савременог друштва – крајње фрагментираног, али врло тесно испреплетаног. Ми смо навикли да тражимо некакве тајне мреже и групе завереника, али данас се свашта може искористити као оружје за масовно уништавање: и секира, и нож (као летос у Баварији), и камион (као летос у Ници и ове недеље у Берлину), да и не говоримо о ватреном оружју које се врло лако може набавити. И што је најважније, терористи се више не морају састајати на тајном месту као некада. Довољно је да активно користе интернет, где ће свако ко је склон џихаду пронаћи истомишљенике и добити од њих подршку, инструкције и савете, као и једноставно изложену и споља гледано убедљиву идеологију која га позива да дејствује. Тако испада да је терориста, са једне стране самосталан, а са друге стране он је део моћне светске мреже која је прилично отпорна и није много рањива јер је потпуно децентрализована и диверзификована. То је отежавајућа околност за специјалне службе, чије акције морају бити и масовне, и филигрански прецизне. А поврх свега, не треба да буду ограничене, јер ни терор није ограничен. Међутим, пракса показује да терористи лако проналазе заједнички језик и савлађују све баријере, јурисдикције и суверенитете. А онима који се боре против терориста из неког разлога је много теже да то постигну.

Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа „Россия в глобальной политике“, директор за науку у клубу „Валдај“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.