Ко стоји иза убиства руског амбасадора у Турској?

20. децембар 2016. Георгиј Бовт
Москва и Анкара деле став да је убиство амбасадора Русије у Турској Андреја Карлова терористички напад. Ако је циљ тог напада био да се спречи зближавање Русије и Турске, онда се може рећи да је засада постигнут супротан ефекат, јер су две земље постале солидарније у борби против тероризма као заједничког непријатеља, као и у даљој потрази за решењем сиријске кризе.
Погледи
Flag-wrapped coffin
Илустрација: Reuters

Атентатор је убијен, што може отежати истрагу. Убица је имао 22 године. Раније је служио у турској полицији, али у тренутку напада није био на дужности. Ко стоји иза овог убиства? Постоји неколико верзија.

Прва верзија: Фетулах Гулен

У Турској, захваљујући властима, велику популарност може имати верзија према којој иза убице стоје снаге блиске проповеднику Фетулаху Гулену. Он се сада налази у САД.

Гулен се третира као инспиратор неуспелог покушаја државног преврата и свргавања председника Ердогана. Он је главни „непријатељ народа“ и за њега се по обичају везују многе непријатности које доживљавају турске власти. После неуспешног пуча Ердоган је спровео свеобухватне чистке и репресије у земљи, поготово у безбедносним структурама. Међутим, као што је познато, ниједна чистка не може бити потпуно ефикасна, јер се не може све „почистити“. Међу организаторима преврата је заиста било присталица „тврђе линије“ Анкаре у Сирији против Асада, а самим тим и против Русије која подржава Асада. Тим људима се заиста није допало руско-турско зближавање, и они су могли предузети овај корак да би то спречили. А још мање им се могла допасти реакција Турске на потпуно преузимање контроле над сиријским Алепом од стране регуларне сиријске армије.

Има основа за претпоставку да је између Москве и Анкаре било успостављено бар неформално „разумевање“ у погледу „разграничења“ сфера одговорности у Сирији. У оквиру таковог неформалног „разумевања“ Турска је могла да смањи пружање подршке својим „клијентима“ у сиријској опозицији која се борила против регуларне сиријске армије у источном Алепу. То је могло допринети успешном окончању операције ослобађања града, а припадници „Сиријске слободне армије“ (главног „клијента“ Турске у Сирији) успешно су напустили град хуманитарним коридором који је, како се може претпоставити, направљен уз посредовање Анкаре. Турској није био потребан потпуни слом „Сиријске слободне армије“ јер ће Анкари ти људи још затребати као оруђе за спровођење њених интереса у Сирији „после Асада“.

Друга верзија: Исламисти

Та засада неформална сарадња Анкаре и Москве могла је већ прерасти у далеко свеобухватнију конструктивну сарадњу у послератном уређивању Сирије. Међутим, такав сценарио се не би допао другим исламистима, па и онима који су везани за „Сиријску слободну армију“.

Турска се и иначе одавно заглибила у присне односе са исламистима и сада убира плодове те присности, тј. све чешће је подвргнута терористичким нападима. Један део тих исламистичких снага је могао да доживи потезе Турске као „издају“ и да истовремено зада ударац Русији и руско-турском зближавању.

Поред тога, иза организације убиства су могле стајати и друге исламистичке снаге, оне које су изван „Слободне сиријске армије“ и чије се присталице у друштвеним мрежама нескривено радују овом убиству. То могу бити снаге везане за Ал Нусру или Ахрар ал Шам. Њих, као што је познато, подржавају утицајне снаге у Катару и Саудијској Арабији, блиске владајућим круговима. Те снаге данас у Сирији очигледно губе битку, а то је у великој мери резултат руске војне интервенције, као и иранске, уосталом (одреди шиитске милиције коју је наоружао Техеран учествовали су у ослобађању источног Алепа). Уз све то, Иран је и највећи регионални противник Ријада. У том смислу терористички напад можда није случајно организован уочи тространог сусрета шефова дипломатија Русије, Турске и Ирана у Москви, са циљем да се тај сусрет осујети.

Иза убиства су могле стајати и снаге блиске „Исламској држави“. Турске специјалне службе су својевремено биле присне и са овом терористичком организацијом, с тим што нису спровођене чистке „у вези са ’Исламском државом’“ јер су те везе у једном тренутку једноставно биле „гурнуте под тепих“. Али могли су остати некакви контакти, и могло се догодити да одговарајуће расположење још увек влада међу појединим припадницима безбедносних служби.

Трећа верзија: Самостални терориста

Постоји и једноставнија верзија. Можда је убиство извршио самостални терориста или нека самостална група исламиста.

Сличне „структуре“ састоје се од највише тројице људи (то су у суштини бомбаши-самоубице, индоктринирани исламистичком идеологијом). У последње време су се такве самосталне групе активирале у многим земљама. И ово може бити управо тај случај.

Таквог човека, 22-годишњег припадника безбедносних структура, могла је подстаћи на терористички напад хистерија, коју је један део светских медија покренуо у вези са деловањем Русије и регуларне сиријске армије у источном Алепу. У тој кампањи ни турски медији нису остали по страни. Штавише, кампања се још и појачала у контексту свеобухватне војне операције ослобађања ирачког Мосула од „Исламске државе“ коју спроводе ирачка амија заједно са шиитским и курдским одредима. У овом другом случају медији који трубе о „варварском бомбардовању“ источног Алепа и тобожњим „масовним“ жртвама међу цивилима упадљиво не помињу ништа слично када је реч о Мосулу, где има више цивила, где је операција свеобухватнија, међуетнички сукоби израженији, а дејства „Исламске државе“ свирепија. На убицу је таква хистерија могла оставити снажан утисак и он је могао донети одлуку да се „освети за Алеп“.

Четврта верзија: Курди

Теоретски гледано, могућа је и „курдска верзија“. На пример, могуће је да се Курди свете Анкари за све што она ради на северу Сирије, где је направила „санитарну зону“ на територијама које су од „Исламске државе“ ослобођене у великој мери захваљујући напорима курдских одреда.

Па ипак, та верзија делује као најмање вероватна. Тешко је замислити да у турској полицији ради човек који има везе са Курдима. Етнички принцип тамо има невероватно велики значај.

Пета верзија: Операција НАТО-а

Најзад, постоји и „конспиролошка“ везија. Поједини руски политичари тврде да је убиство амбасадора резултат „тајне операције НАТО-а“.

Та верзија је подесна за испредање детективских прича, исто као и верзија „Обамине освете Путину“. Међутим, у том случају би требало одговорити на једноставно питање – зашто је НАТО-у потребан casus belli са Русијом? А у том случају је ово управо casus belli.

И сама чињеница да се сличне верзије могу чути од појединих политичара говори о томе колико су сада лоши односи између Русије и Запада, и поготово Америке. У таквој ситуацији је ипак боље не препуштати се претераној медијско-пропагандистичкој хистерији.

Већ се види како се то може завршити, јер је управо у контексту такве хистерије око Алепа и дошло до убиства амбасадора Карлова. Та околност има принципијелну важност, независно од конкретних верзија убиства.

Ставови изнети у рубрици „Погледи“ могу да се не подударају са становиштем уредништва „Руске речи“.
Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!