Одлази циркус... Остају њих двојица

Недавно завршена председничка трка, најскандалознија у историји Америке, привукла је пажњу незабележеног броја гледалаца у целом свету, не само зато што су обе екипе усрдно претресале прљав веш супарничког кандидата, и што је шоу-програм био атрактиван скоро као најбоља остварења Холивуда. Нека нам опросте Американци, који су убеђени у апсолутну и вечну зависност свега на овоме свету од одлука Беле куће, што смо раније сумњали у истинитост те „аксиоме“. У данашње време је ситуација на овој маленој планети заиста таква да је избор било ког ривала у протеклој предизборној трци подразумевао велике тектонске промене.

Критична маса проблема и незадовољства која се нагомилала у некада суперуспешној Америци избацила је Доналда Трампа на обалу Капитол Хила. То је нешто готово незамисливо, али се ипак догодило. Исто тако је невероватно и несхватљиво некада изгледало да републиканац може бити толико популаран у Русији и Србији. Па ипак, да ли је све то баш толико неочекивано?

Звучи парадоксално, али највећа Трампова предност је очиледно била у томе што се за њим не вуче реп из ранијих година, проведених на врху пирамиде америчке политичке елите. За разлику од ове нове и „невине“ звезде ријалити шоу-програма, окружене лепотицама и победницама избора за мис, Хилари Клинтон се асоцира са растргнутим Гадафијем, са хаосом Блиског истока и крвавим ратом у Југославији. Њен пораз је, чини се, задовољио оно заједничко осећање космичке правде које имају Срби и Руси.

Милијардер је направио генијалан потез понудивши се као супротност тим искусним функционерима. Дајте бар један разлог због кога би Срби или Руси требало да гаје топла осећања према политичкој елити САД, чије је оличење Хилари Клинтон? Кандидаткиња демократа је толико јасно артикулисала карактеристично антируско/антисрпско расположење да нам је Трампов приступ деловао заиста револуционарно (а човек је само изразио жељу да поразговара са нама и да покуша да сагледа ситуацију из другог угла). Реализација таквих намера је нешто сасвим друго. Подразумева се да Трамп ни са ким не намерава да се братими. Ми то схватамо. Али и у Србији и у Русији се бар гаје наде да ћемо водити колико-толико прихватљив дијалог.

Са друге стране, нашим најближим суседима је застао дах у ишчекивању. У Загребу, Сарајеву, Кијеву и Приштини влада право ванредно стање. Сада је под знаком питања финансирање не само појединих пројеката, него и читавих држава. А знамо да је у финансијским питањима недефинисаност врло штетна. Ако Трамп испуни своје обећање и смањи тензију у различитим регионима света, и усредсреди се на унутрашње проблеме САД, онда ће и све израженије несугласице на Балкану највероватније мало спласнути, а конфликт између Украјине/Европе и Русије може добити шансу да заиста буде решен. Утолико пре што Европска унија после Брегзита има доста и својих проблема. Трамп може постати миротворац само тиме што се неће мешати и подметати клипове у точкове. Ту, међутим, искрсава читава гомила оних фамозних „ако“: ако НАТО престане са агесивном политиком, ако „јастребови“ дозволе Трампу да смањи војни буџет, ако он нађе заједнички језик са Путином...

Узгред, ово последње питање никога не оставља равнодушним. Прво – сувише много тога зависи од решења тог питања. И друго – постоје велике шансе за узајамно разумевање. Тако бар мисле тамо, на Западу. Људи се никада у животу нису ни срели, а Запад их већ третира скоро као старе пријатеље. Додуше, страховања Запада нису баш неоснована. Нећемо сада о сличности имиџа „мачо“ мушкарца и лидера чврсте руке блиског обичном народу. Боље је да упоредимо размере медијских кампања усмерених на дискредитацију обојице. Ту Путин и Трамп заиста имају много заједничког: претрпели су и отворено подсмевање, и неумесна поређења, и негативан однос због „претеране“ независности њихових личних ставова. Узроци демонизације су јасни – њих је врло добро и прецизно описао портпарол руског председника Дмитриј Песков: лидери двеју земаља, рекао је он, „феноменално су блиски по свом концепцијском приступу спољној политици“. Све је крајње једноставно: и један и други темеље своју политику на националним интересима сопствене земље, али су при томе отворени за дијалог са сваким ко је за њега спреман. Надајмо се да ће њихов лични дијалог постати симбол промена.

Избори 45. председника Америке претворени су у фасцинантан ријалити шоу у коме је Трамп победио „као искуснији“. Он је од самог почетка убројан у аутсајдере, и због тога су Руси и Срби још више навијали за њега. Због тога је и шамар, који је Трамп залепио америчкој елити, дочекан аплаузом чак и у Државној думи РФ. Али све је то прошло, дирљива прича о „малом јогунастом милијардеру“ завршила се хепиендом, рефлектори су погашени, аплауз гледалишта је утихнуо... Сада је време да се дејствује. И ми, Срби и Руси, гледамо у будућност очекујући да се догоди... Не, не очекујемо чудо, него нешто још боље од тога.

Татјана Зирјанова је магистрант Дипломатске академије Министарства спољних послова РФ, дипломирани србиста, неколико година живела у Србији.

Текст је објављен у новембарском броју РМагазина (дистрибуира се уз Недељник).

Росијскаја газета. Сва права задржана.