Без Запада: Време је за нову спољну политику Русије

Владимир Путин разговара са Ангелом Меркел.

Владимир Путин разговара са Ангелом Меркел.

Reuters
Када је реч о међународним питањима још је рано сумирати резултате године која полако одлази, али ипак се већ догодило све што је било важно и главни резултат се већ види. Систем светског поретка улази у нову фазу развоја. Ни исход јунског референдума у Великој Британији, ни победа Доналда Трампа на изборима у САД у новембру нису узроци тих промена, него њихови симптоми (додуше, прилично индикативни).

Модел отвореног и свеобухватног глобалног уређења на челу са САД и њиховим савезницима већ припада прошлости. Владајућа класа водећих земаља је принуђена да се под притиском сопствених грађана помера у правцу „унутрашњих послова“, док у спољној експанзији, било политичкој, економској или идеолошкој, сада наступа пауза. Тешко да ће та експанзија бити потпуно обустављена, али устремљење у правцу светске доминације после Хладног рата је било толико моћно и брзо са гледишта историје да је сада тај талас кренуо уназад.

Под присмотром Запада

То значи да и за Русију почиње нова фаза. Русија се од распада СССР-а оријентисала на Запад и на неки начин је била принуђена да формулише ставове према западном моделу светског поретка. Европа је независно од текућих геополитичких околности доживљавана као најважнији елемент унутрашњег развоја, као магнет који привлачи или одбија.

После Хладног рата се чак разматрало питање могућности укључивања Русије у западне политичке институције. Оне су преко две деценије биле меродавне када је реч о уређивању међународних односа. Управо у томе се састојала најважнија стратешка одлука с почетка 1900-их.

Од друге половине 2000-их напори Москве су све више били усмерени на пружање отпора тежњи Запада за даљим ширењем модела који је он доживљавао као правилан и неопходан.

До средине 2010-их је таква ситуација све више личила на нови хладни рат, а у јесен 2016. године је попримила прилично мрачне обрисе могућег директног сукоба. У том тренутку је на Западу дошло до горепоменутог преврата.

Повратак логике одвраћања

У Вашингтону се, по свему судећи, на сцену враћа стара добра логика одвраћања. Многи су говорили да жеља Доналда Трампа да „учини Америку великом“ подразумева идеал из 1950-их, тј. доба економског успона, самоуверености после победе у рату и одсуства појаве која се данас зове политичка коректност. Не треба губити из вида да је то период врло нервозног настанка већ поменутог одвраћања, као и принципа стратешке стабилности (правила нуклеарне конфронтације).

Европа је у тешким дилемама. Питање о ставу према Русији може у предстојећим месецима бити озбиљан фактор унутрашње еволуције Старог света.

Мишљење да Русија на овај или онај начин треба да постане интегрални део „Велике Европе“ било је лајтмотив током 1990-их и 2000-их, али данас више није. У протеклих неколико година такво мишљење је само одјек некадашњег периода.

Постоје две околности захваљујући којима су потези Москве доносили плод и деловали хармонично. Први је тај што је страховање многих незападних сила да ће политика САД стићи и у њихово двориште послужило као стимуланс за консолидацију на антизападним начелима. Друго, Америка и Европа су направиле превише глупости и грешака, пре свега у идеолошком смислу, а Русија је то вешто искористила.

Мултиполарни свет у фази настајања

Слабљење активности Америке и унутрашња криза Европе отварају простор за самосталне кораке који неће бити реакција на импулсе са Запада.

Коначно наступа мултиполарни свет о коме су многи сањали, и сада се поставља питање како ће он бити уређен. Може се, наравно, наставити борба против америчке хегемоније и западног утицаја, јер ни једно ни друго неће потпуно нестати.

Свуда ће све траженије бити идеје, како социјалне, тако и технолошке и геополитичке. Москва још од доба касног СССР-а готово да није ни размишљала на тај начин – није јој ни било до тога, а није постојала ни спољна потреба за таквим приступом.

Сада је време да се понуди нешто своје, нешто што није усмерено искључиво на тежњу да се пружи отпор спољним притисцима или да се сачувају сопствени интереси, него нешто што подразумева и појам „заједничког добра“.

У жару дневнополитичких питања ми смо одавно заборавили да историју у крајњој инстанци покрећу они који оперишу таквим појмовиама. Узгред, они су обично успешнији и по питању заштите сопствених интереса.

Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа „Россия в глобальной политике“, директор за науку у клубу „Валдај“.

Оригиналну верзију чланка можете да прочитате овде. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“