„Хибридни рат”, или у преводу: „За све је крива Русија”

Александар Симов /

Александар Симов /

лична архива
По чему је хибридни рат сличан митској животињи? Новинар независног бугарског листа „Дума“ Александар Симов у своме излагању 2. новембра на међународној конференцији „Грађанско друштво, медији и власт“ одржаној у Руском државном универзитету друштвено-хуманистичких наука (РГГУ), понудио је свеже виђење праве суштине оптужби које се упућују Русији за вођење „хибридног рата“.

Ако се сетимо Манифеста Комунистичке партије, данас можемо мирне душе рећи да баук лута бугарским медијима, и то је баук „хибридног рата“. Управо он, тај „хибридни рат“, постао је универзално објашњење свих процеса у Бугарској и у Европској унији. Хибридни рат је образложење и оправдање свих политичких грешака и комплетне антисоцијалне политике. Штавише, у Бугарској постоји читава група аналитичара који се финансирају из иностранства и користе верзију о хибридном рату за линчовање како својих политичких противника, тако и оних који не верују да фамозне евроатлантске вредности уопште постоје.

Ја сам много пута покушао да уопштим суштину и циљ тог мита и дошао сам до закључка да се хибридни рат користи као политички коректна верзија друге фразе: „За све је крива Русија“. То је тешко, или чак немогуће доказати, али мит о „хибридном рату“ нам то недвосмислено говори. То је начин да се Русија прикаже као кривац чак и када она баш ништа не чини. Европа пушта стотине хиљада избеглица, али то је „хибридни рат“ који води Русија. Европа подржава самоубилачке трговачке споразуме, али и то је „хибридни рат“ Русије. Чак и када терористички напади потресају европске градове, у бугарским медијима се нађе бар један аналитичар који каже да је то „хибридни рат“ који води Русија.

Када се таква тврдња суочава са стварношћу, тј. када Бугари са иронијом коментаришу сличне оптужбе, покреће се нова фаза конструисања митова. Наиме, тада поједини аналичари тврде да Русија манипулише јавним мњењем у Бугарској. А све је то заправо признање политичког краха. Као да не постоји други начин да се призна фијаско текуће политике. Провладини медији измишљају најезду ванземаљаца само да би заташкали очигледну чињеницу: у Бугарској нема хибридног рата, али има људи који немају намеру да прихвате стереотипе о замишљеној опасности који им се намећу „одозго“. Људи у Бугарској већином не желе да третирају Русију као непријатеља. Сама чињеница да се увек изнова пева један исти „рефрен“ говори у прилог томе да агенти туђег утицаја не постижу постављени циљ, јер хибридни рат који се води против истине заправо је пораз.

Звучи парадоксално, али сам покушај да се наметне теза о хибридном рату и јесте начин вођења хибридног рата, а тај рат се води против свих Бугара, јер управо они људи који одавно и систематски покушавају да исперу мозак својим суграђанима у овом тренутку користе геополитичку тензију да у потпуности униште слободу говора, да униште остатке демократије и претворе бугарско новинарство у слику и прилику западног новинарства, тј. у фабрику за испирање мозгова и извртање стварности. Оптужбе да Русија води хибридни рат су као књижевност апсурда: са једне стране, Русија је сиромашна, боса и препуна патње, а са друге је то демонска империја која просипа милионе за пропаганду својих циљева; са једне стране, Русија треба да умре колико сутра, а са друге стране батаљони њених провокатора нападају све владине организације у Бугарској.

Хибридни рат је производ малоумља, које инсистира на томе да Русију треба уврстити међу агресоре иако нико у Европи не жели у то да поверује. Са друге стране, испоставило се да је хибридни рат одличан начин да поједини људи поправе своју финансијску ситуацију. Тај проблем не постоји само у бугарским медијима – то је рак рана комплетног западног новинарства. Ја третирам хибридни рат као мит, јер ниједном није наведен ниједан доказ да се он заиста води. Он подсећа на некакво митско створење: није потврђено да оно постоји, али и поред тога појединци праве каријеру описујући своје сусрете са њим.

Вероватно цео тај процес не би изазивао толики револт када би се грешке западних новинара такође узимале у обзир. Међутим, када амерички медији обмањују читаоце, онда се о томе ћути. А већ има и превише примера конкретне обмане коју шире велике америчке медијске куће, нарочито око ситуације у Сирији. То је симптом који показује да западно новинарство уопште не одговара оним високим моралним стандардима које само промовише. Тај процес труљења се преноси и у Буграску. Битка, међутим, није изгубљена. Данас се 90% Бугара смеје када чује лошу вест о Русији, и грди власт и новинаре. Народ се дуго може кљукати политичким митовима, али то није гаранција успеха. И ја мислим да је то добра вест. Хвала!

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“