Хладни рат посебно опасан у почетној фази

Неуспех у решавању сиријске кризе

МО РФ: Стејт департмент у Алеп није доставио ни мрвицу хлеба

Покушај решавања сиријске кризе доживео је фијаско. Он је могао постати схема нарочите сарадње, у којој нема међусобних симпатија али постоји схватање да једни без других не можемо, али сада, после неуспеха, резултат је управо супротан – прекинути су и сви остали канали везе. Политичко-дипломатска логика коначно је уступила место војнополитичкој логици. То је доста озбиљна ствар. Ми јесмо током протеклих година доста причали о повратку „духа Хладног рата“, али смо у ствари потпуно одвикли од њега, јер још од почетка 1980-их тактика „недвосмислених упозорења“ и претњи није тако очигледно доминирала над очекивањима да се ипак постигне некакав дипломатски договор.

Нови хладни рат

Судбину света поново решавају престонице двеју некадашњих суперсила, с том разликом што се „разговор“ опет води преко мегафона, и његов циљ није да се чворови одмрсе, па чак ни да се пресеку, него да се још и затегну, како супротна страна не би могла да стекне некакву предност.

Шта даље? Пре свега, не треба се плашити ратоборне реторике и звецкања оружјем, јер понекад управо то помаже да се избегне директан сукоб. Приоритетан задатак у овом тренутку је да се избегне директан војни сукоб америчких и руских снага на небу изнад Сирије. Поред тога, задатак је да се схвати какве размере може попримити „рат туђим рукама“, или другим речима: колико су озбиљне САД и њихове савезнице у својој спремности да подржавају сиријску опозицију. Хладни рат је посебно опасан у почетној фази, када још није јасно где су „црвене линије“.

Цикличност руско-америчких односа

Разговор повишеним тоном није ништа необично за Москву и Вашингтон. Међутим, расположење које сада доминира подсећа на крајње мрачне периоде наших односа. Општа медијска атмосфера ближи се најгорим тренуцима с почетка 1980-их, а у неком смислу је чак и гора од њих.

Путин: „Нато очигледно припада прошлости”

Али, да не бисмо потпуно пали у депресију приметићемо да је трајекторија односа између Русије и САД после Хладног рата прилично уобичајена. Она је везана за изборне циклусе, унутар којих може бити осцилација на једну или на другу страну, али на крају сваког „такта” обавезно долази до заоштравања.

Обамин долазак на власт је био почетак новог циклуса. Декларисано је попуштање односа са Русијом (узгред, данас већ „пророчки“ делује збуњеност коју је у пролеће 2009. године изазвао неспоразум због погрешно написане речи, када је уместо „перегрузка“, што значи „ресетовање”, написано „перезагрузка“, што значи „преоптерећење”), Медведев и Обама су били у пријатељским односима, активно се радило на споразуму о смањењу нуклеарног наоружања (СТАРТ), обустављено је ширење ПРО, вођени су преговори о Ирану, Русија је постала чланица Светске трговинске организације... Затим је тензија почела да расте: уследило је „арапско пролеће“, па Либија, па све већа неслагања око Сирије, повратак Владимира Путина на место шефа државе, неочекивани догађаји попут Едварда Сноудена, Украјине и опет Сирије... Сада је сукоб већ очигледан. Није тешко приметити да је сваки следећи циклус при крају све оштрији и опаснији.

Улога личности и дубинска неслагања

Личности наравно дају својеврстан печат руско-америчким односима. Објашњива је чињеница да су највеће дно ти односи достигли у Обамино време. Актуелни председник САД увек поставља самога себе у центар (отуд и склоност ка спољним ефектима и упечатљивим изјавама које немају никакву тежину) и не сматра да је потребно развијати односе са људима, било да су у питању опоненти или савезници.

Русија никада није била спремна да се структурно уклопи у свет којим руководи Америка, али није имала ни снаге да јој упути озбиљан изазов. Америка, опет, никада није имала довољно снаге да тај свет изгради како би заиста желела, али није спремна ни да одустане од поменуте идеје.

Како Американци планирају да освоје Русију за 20 дана: хроника идиотизма

Ситуација се погоршава циклично, у фазама, и сада је дошла до сасвим опасне границе. Разлог је управо у томе што је у моделу светског поретка, замишљеном пре 25 година, искоришћено све што се могло искористити.

Москва сада треба да контролише конфронтацију са Западом и да не допусти њено прерастање у нешто ирационално, али да истовремено на све начине настави са учвршћивањем своје позиције, својих односа и своје репутације у осталим деловима света. Један од проблема се састоји у томе што ти остали делови света имају одређену дозу неповерења према Русији. Некима се чини да Москва само жели да реши своје проблеме са Америком и да ће чим то постигне одмах прећи на страну Запада, а остале партнере ће „пустити низ воду“. Ја сам, на пример, увек то осећао у разговору са Иранцима. Они сматрају да их Кремљ користи као ситнину за поткусуравање у дијалогу са Америком. И у томе има истине. Москва би морала да се ослободи од западноцентричног начина размишљања који нас баца из једне крајности у другу. Најпре се свим силама уграђујемо у Запад (као што је то било током 1990-их и у првим годинама Путиновог првог мандата), а када нам то не пође за руком, онда се вређамо. Неко стање које би било између две крајности нама не одговара.

Излазак из споразума о плутонијуму

Повод је био чињеница да тај споразум свакако не функционише. Међутим, услови који су демонстративно постављени, наравно, немају никакве везе са тим споразумом. То је заправо било декларисање нашег става, уз набрајање свега онога што је за нас неприхватљиво. У преводу би то било некакво „адио Маре“, као што каже песма.

Уопште није предвиђен дијалог о постављеним условима. Ниједна америчка администрација (чак и ако неким чудом буде изабран Трамп) неће разматрати те захтеве. Сада смо им ми уствари залупили врата, схватајући да се ситуација касније може изменити. А ако се измени, онда ћемо и разговарати.

Слабост Европе

Европа сада уопште и не постоји као политички актер. У самом јеку Хладног рата Европа је била у тесном савезу са САД, али су Француска, Немачка и Италија налазиле могућност да играју посебну улогу. Оне ни тада нису биле самостални играчи, али су ипак имале простор за маневар и периодично су биле прилично корисне са гледишта сузбијања ескалације. Сада више није тако. И није ствар у томе што је Европа постала у још већој мери проамерички настројена. Не, у питању је нешто још горе. Европу је захватила велика унутрашња слабост, и она сада само по инерцији покушава да игра некадашњу глобалну улогу. У том смислу није изузетак чак ни Француска, једна од земаља које су стварале Блиски исток рукама Франсоа Жоржа-Пикоа (једног од аутора споразума Сајкс-Пико, којим су Енглеска и Француска после Првог светског рата поделиле блискоисточне територије Османлијског царства).

Комплетна динамика европске политике у 21. веку довела је до тога да Европа више не постоји као међународни фактор. Појединим земљама је тешко да то прихвате (међу њима је и Француска). Због тога оне у страху од сопствене слабости покушавају да се „закаче“ бар за неку међународну тему. Оне не могу ништа самостално да ураде, и зато се придружују америчкој линији, али им ни то није довољно, него још покушавају да буду „већи католици од папе“. Јесте да све то изгледа помало смешно, али тако је како је.

Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа „Россия в глобальной политике“, председник Савета за спољну и одбрамбену политику, директор за науку у клубу „Валдај“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.