Сергеј Караганов /
РИА НовостиДемократизација друштава проузроковала је опадање квалитета политике. Широке народне масе сада имају далеко више могућности да утичу на политичко одлучивање, а главни њихов захтев је благостање, и то по могућству већ данас, тј. одмах. Томе треба додати информациону револуцију која приморава политичаре целога света да реагују како на императив „одоздо“, тако и на многобројне надражаје споља. Испоставило се да савремена демократија на Западу није прилагођена тим новим трендовима. Политичке елите су за 60 година, проведених у благостању, полако деградирале јер су људи на власти бирали наследнике сличне њима самима. То је и природно, с обзиром да у мирнодопским условима харизматични лидери нису на цени. Тако је у владајућим елитама преовладало сивило и све теже је било управљати политичким процесима, што је огроман изазов. Данас, када се Европа суочава са врло озбиљним проблемима, испоставља се да њени лидери не могу адекватно да реагују. Постоје и људи који то схватају, али су они свесни да јавно неприхватање политичара које је изабрао народ доводи у питање и саму демократију.
Елите су по начину размишљања и интересима постале глобалне, али самим тим су се одвојиле од становништва и његових далеко „приземнијих“ проблема. У том контексту десничарске снаге доживљавају препород, а самим тим неизбежно дижу глас и левичарски настројени политичари, па чак и они који представљају комбинацију једних и других, као у Италији. Питање је на шта ће све то изаћи.
Ми смо сведоци развијене фазе дезинтеграције јединственог европског пројекта, што у доста блиској будућности може изазвати прилично тешке последице, а њих може осетити и Русија. Ту су и национализам, и обнављање старих трвења између држава са узајамним претензијама, и нови, екстремни покрети, и неопходност да се оштро реагује на најновије изазове...
Уопште се не може говорити о некаквој стратегији Запада. Постојао је стари Запад, али он је сада у стању „умножене” кризе и његов главни циљ је да задржи своје позиције. Лако се може испоставити да је то врло опасан покушај. Кина је та која очигледно има стратегију развоја. Таква стратегија се појављује и у Русији. Недостају, међутим, глобалне тенденције. Предстоји дезорганизација садашњег међународног простора. Већ се сада види да је покренут моћан процес економске деглобализације, и да се расипа систем регулисања економије који је Запад створио после Другог светског рата. Те тенденције нису резултат некакве стратегије. Једноставно речено, сваки систем временом исцрпи своје могућности. Американци покушавају да некако стану на чело процеса деглобализације, тј. труде се да задрже водеће позиције, ако не у целом свету оно бар у његовом значајном делу. Отуд и пројекти уске економске сарадње САД са земљама тихоокеанског региона и са Европом. Истини за вољу, не може се рећи да им то иде од руке.
Засада се амерички и кинески пројекат крећу један другоме у сусрет и може доћи до судара. Кина није заинтересована за било какве колизије, њој је само потребно да учврсти своје позиције и стекне статус суперсиле, бар на азијском континенту. Американци се на све начине труде да то спрече и, по мом мишљењу, воде потпуно неразумну политику градећи односе са Кином по принципу одвраћања, ако не и конфронтације.
Русија још увек доживљава САД као нешто велико и моћно, али некако губи из вида да је то „велико и моћно” током 1990-их и 2000-их претрпело огромне губитке заглибивши се у многим војним конфликтима. <…> Затим је наступила економска криза која је пољуљала привлачност америчког економског модела. Затим су дошли на ред Абу Грејб, Сноуден... <…> Америка је још увек моћна земља у сваком погледу, али је она сада ушла у веома опасан период. Тек јој предстоји да саму себе сагледа као државу која јесте моћна, али ипак више не доминира светом. То неће бити лако, пре свега зато што је осећање сопствене изабраности и сопственог права доминације већ ушло у гене америчког народа.
... Раније су САД представљале својеврстан фактор светске стабилности, а сада су се претвориле у његову супротност и почеле да мењају правила игре. Сада се Русији упућују оптужбе да је она тобоже ревизионистичка земља и да мења устаљена правила. Тачно је да Русија мења правила, али само она која су јој наметнута. Раније је већ једном дошло до ситуације у којој су земље покушале нагло да трансформишу устаљени систем. То је било током 1970-их, после пораза Америке у Вијетнаму и читаве серије политичких, социјалних и економских проблема који су затим уследили. Тада је, међутим, Америка имала среће – појавио се Реган и он је делимично успео да превазиђе ту ситуацију. Сада се такво чудо не може очекивати, и због тога су данас САД највећи изазов за међународну стабилност, утолико пре што је дошло до раскола у владајућим елитама, и што је политичка борба која се тамо води заиста запањујућа. Ниједна од двеју сукобљених снага не предлаже никакав конструктиван програм. Старе елите, које представља Хилари Клинтон, траже реванш, а снаге које стоје иза Доналда Трампа кажу: „Не глупирајте се, хајде да све почнемо испочетка!“
Ниво узајамног неповерења између Америке и Русије сада је достигао врхунац. Тако нешто се није дешавало чак ни у доба Хладног рата. Објективна неслагања заправо и нису велика, јер ми практично немамо око чега да се свађамо. Корен проблема треба тражити у томе што је Америка на светској политичкој сцени „изгубила битку“ у претходној деценији, и посебно је озлојеђена што је она сама за то крива. У том контексту су се у свету појавиле друге снаге и оне желе да измене послератни поредак. То је пре свега Русија, којој се тај наметнути поредак није допадао. Додуше, Кина сада то исто ради, али из америчког угла то не изгледа претерано дрско. Другим речима, суштина неслагања није у томе што је Русија незадовољна старим поретком, а нови још није успостављен. Ствар је у томе што Америка жели да се врати на стари поредак, а то је немогуће.
Политика Русије, засада, хвала Богу, побеђује. Али победа је у овом свету врло релативна ствар јер се све брзо мења. Много је боље побеђивати заједно него појединачно. У идеалном америчком свету Русија би била део атлантског друштва, спроводила би вашингтонску политику и не би се много истицала. Сада је, међутим, Русија највећи изазов за амерички поредак, и САД ће морати томе да се прилагођавају. Тај процес је историјски, он је објективан, тако да ће Американци морати да се прилагоде. Најважније је да се тај процес паметно усмерава, како се не бисмо негде успут сурвали у нови глобални рат. Вероватноћа таквог исхода сада је веома велика. Далеко је већа него у било ком тренутку током 1960-их.
Ја имам сасвим јасну представу о процесима који управљају светом и знам да не постоји никаква „влада у сенци“. Масонерија или Коминтерна су заиста могле некако да утичу на светске проблеме. Али то је било некада. Када би постојала идеална глобална влада, онда би било јасно шта треба чинити – треба решавати кризе, управљати миграционим токовима, помагати Африци да она услед сиромаштва, болести и политичке нестабилности не буде генератор миграција и епидемија... Треба се борити против загађивања природе, улагати напоре у помирење на Блиском истоку... Додуше, тамо је већ касно за помирење.
Русија се не може уклопити у систем као потчињена чланица некакве заједнице. Она се може третирати само као суорганизатор мировног процеса. Руси имају две вредности од које се никада неће одрећи: то су безбедност и суверенитет. <...> Земљу која има такве вредности нико не може потчинити. У Русији је снажно изражена свест о неопходности одбране. Ми треба да будемо спремни на све. Тиме се објашњава и карактер пропаганде, која је понекад масовна. А шта ради Запад? Он само демонизује Русију, он мисли да ми претимо агресијом. <...> Сматра се да ће се земље попут Пољске, Литваније и Летоније осећати безбедније ако НАТО размести тамо оружје. Међутим, то њима уопште не може помоћи, а ми то оцењујемо као провокацију. Ако дође до кризе, управо то оружје ће бити уништено. Русија више никада неће ратовати на својој сопственој територији... Приче о томе да ми желимо да нападнемо балтичке земље су чист идиотизам. Зашто НАТО пребацује тамо оружје и војну технику? Замислите шта ће се са њима догодити у случају кризе. Помоћ НАТО-а није симболична помоћ балтичким државама него провокација. Ако се НАТО одлучи да нападне нуклеарну силу каква је Русија, биће кажњен.
Многе моје колеге помало презиру наше европске партнере. Ја их увек упозоравам да не треба бити надмен и уображен. Једном делу европских елита је потребна конфронтација са нама. Због тога ми сада не можемо помоћи Европи, мада бисмо то могли учинити у садашњој ситуацији са избеглицама. На пример, сада је неопходно заједничко затварање граница, а Руси су у том смислу далеко ефикаснији од Европљана. Али ви, Европљани, се нагађате са Турском, и то је срамота. И ми смо имали проблем са Турском, али смо према њој спроводили јасну и чврсту политику која је уродила плодом.
Два најважнија темеља за изградњу европског пројекта су превазилажење историје ратова на континенту и супротстављање комунизму. Свет у коме је он настао већ више не постоји, али ако европски пројекат пропадне, нама то неће донети ништа добро. Можда ћемо добити неке тактичке могућности, тј. моћи ћемо да искористимо неслагања и да привучемо поједине земље на своју страну, што се сада и догађа. Међутим, на крају свега тога Европа може постати далеко тежи партнер него што је сада, и далеко опаснији. Може се догодити да се кроз десет година ми нађемо између Блиског истока у коме ће се наставити нестабилност, и Европе у којој ће та нестабилност бујати.
Сматрам да ће европски проблеми морати да се решавају не само у новом географском, него и у новом идеолошком миљеу. Они неће моћи да се реше на стари начин. Концепција „Велике Евроазије“, коју сада Русија већ званично промовише, управо је и усмерена на нов начин решавања проблема. Она се разликује од обичног евроазијског пројекта који одавно постоји. Нова концепција, наиме, обухвата и западни „истурени завршетак” Евроазијског континента.
Ми сматрамо да је са моралног гледишта Русија у праву, за разлику од Совјетског Савеза. Због тога са наше стране неће бити принципијелних уступака. У менталном смислу Русија је данас постала евроазијска сила. Ја сам био један од интелектуалних иницијатора заокрета ка Истоку. Данас, међутим, ја не сматрам да ми треба да окренемо леђа Европи. Ми треба да тражимо путеве који ће омогућити да се у наше односе са Европом удахне нови живот.
Ми прихватамо западне вредности у оној мери у којој је то неопходно нама самима, без обазирања на остатак света. Ако смо моћна земља, зашто бисмо се на било кога обазирали? Уосталом, ми смо и сада веома толерантни. Наше друштво је далеко више европеизирано него што је сама Европа била таква током 1990-их. Погледајте ниво комфора у Москви и другим великим руским градовима. Узели смо од Европе све што смо хтели. Робе имамо у изобиљу, тоалети су нам чисти... А некакве друге вредности, не материјалне него духовне природе, ми не желимо да прихватимо. Оне ће се, уосталом, и тамо променити, јер оно што сада проповеда елита Старог света, по мом мишљењу не може да заживи, будући да је супротно људској природи. Можда је некада Запад осећао сажаљење према нама, али сада осећа страх, јер смо ми сада постали врло витална алтернатива за данашње европске вредности.
Русија нуди алтернативу западном приступу. Ми смо за слободу избора. Сваки народ треба да изнедри сопствено политичко устројство и сам да одлучује како ће живети. Све то се потпуно коси са идеологијом демократског универзализма, коју проповедају Европљани и Американци. И ми смо имали сличну идеологију, демократизам и комунизам, и то нам је било ближе него што нам се чини. Били смо чврсто уверени да ће свима бити добро ако и код других буде комунизам. Зато смо ширили своју идеологију и наметали је. Какве су биле комунистичке патрије других земаља, које је финансирао СССР? Биле су као садашње НВО преко којих се идеолошки делује на становништво у жељеном правцу. Али чим је наметање прекинуто, све се срушило као кула од карата. Западне земље сматрају да су оне једине добре и зато намећу своје вредности свету. Рекло би се да то потврђује и чињеница да сви теже у Европу и САД. Међутим, испоставило се да народ није тежио на ту страну због доброг политичког система, него што се тамо „добро јело”. Тамо је било комотније живети.
Догађаји у Украјини уопште нису плод унутрашњих проблема него најобичнија геополитика, како год да Русија објашњава своје мешање. Ишло се ка укључивању Украјине у западне савезе и на крају у НАТО, а то је угрожавало руске безбедносне интересе и због тога је било неприхватљиво. Ако би се тако нешто реализовало, онда бисмо заиста морали да заратимо. Уместо тога, учинили смо оно што смо учинили.
Сматрам да је главни разлог украјинске кризе апсолутна неспособност тамошњих елита да воде праву самосталну и независну политику, и то важи за читав периода њихове независности. Свака следећа власт је била гора од претходне, што је јединствени случај у свету. Делимично је то проузроковао и Запад тиме што је буквално наметао Украјини свој систем вредности. Међутим, процес ширења „агресивне доброте“, који је својевремено био карактеристичан и за СССР, насукао се на хридине у Украјини, и још више у Азији.
Ми смо сада на крају петстогодишње доминације западне цивилизације у свету. Ту има много узрока, али најважнији узрок су неочекиване последице нуклеарног паритета и могућности да се доминација поткрепи силом, што је мало ко могао претпоставити. Сетимо се да је европски модел цивилизације готово увек наметан силом. Сада је то немогуће и зато се одвија интензивна демократизација света. То је поред позитивних донело и много негативних момената. На пример, повлачење Европе са Блиског истока, утицај климатских промена које су проузроковале смањену производњу хране у том региону и све већи утицај ислама. Све је то изазвало праву ерупцију у региону. Она ће трајати још најмање десет година, јер не постоје никакви делотворни рецепти за брзо завођење реда.
Остаје само да се ситуација посматра и да се лече симптоми. Русија се управо тиме и бави – бори се против терористичких организација и подржава државне ентитете који су способни да колико-толико појачају стабилност.
Ми желимо статус велике светске силе. Нажалост, од тог статуса не можемо одустати јер је за последњих 300 година он постао део нашег генома. Ми желимо да постанемо центар велике Евроазије, зона мира и сарадње.
Сергеј Караганов је декан Факултета за светску економију и светску политику Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије“, почасни председник Президијума Савета за спољну и одбрамбену политику.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
