Годину дана интервенције у Сирији: шта Русија губи, а шта добија?

Сергеј Бобиљев/TAСС
О томе шта је Русија успела а шта није током војне интервенције у Сирији пише Алексеј Хлебњиков, експерт за Блиски исток и руску спољну политику, уредник специјалног пројекта „Росијске газете“ за стручне анализе тренутног стања руско-америчких односа Russia Direct. Текст је објављен у „РМагазину“ 27.10.2016, у 250. броју „Недељника“.

Пре годину дана Русија је покренула војну кампању у Сирији, прву војну операцију оружаних снага Руске Федерације на Блиском истоку. Четири године је Русија била један од главних страних учесника у сиријском конфликту, али се уздржавала од директне војне интервенције. Уласком у грађански рат у Сирији на молбу администрације Башара Асада 30. септембра 2015. године Москва је преокренула ток рата, учврстила позиције легалних сиријских власти и потврдила сопствени статус светске силе.

Разуме се, руска операција у Сирији је подразумевала одређене губитке, али је донела и низ предности и уједно је утицала на стање не само на локалном и регионалном нивоу, него и у целом свету.

ГУБИЦИ РУСКЕ ВОЈНЕ КАМПАЊЕ У СИРИЈИ

Ратни губици и финансијски трошкови

Према званичним подацима, руске структуре потврђују да је у току војне кампање погинуло 20 припадника руских оружаних снага (с тим што смрт тројице војника није везана за борбена дејства). Русија је такође изгубила 3 хеликоптера (два Ми-8 и један Ми-28Н) и један бомбардер Су-24. По речима представника Министарства одбране Русије, за војну кампању у Сирији нису потребна додатна средства из буџета јер њене трошкове покрива текући буџет за одбрану. У марту 2016. године Владимир Путин је изјавио да је за руску војну кампању у Сирији потрошено 500 милиона америчких долара, што се у целини подудара са проценом независних извора. На пример, руски дневни информациони лист РБК тврди да је Русија у Сирији за годину дана потрошила око 892 милиона америчких долара (или 58 милијарди руских рубаља), док британска компанија „Jane's Information Group” која припада компанији „Information Handling Services” сматра да Русија за војну операцију у Сирији дневно троши 2,3-4 милиона америчких долара.

Поред тога, 31. октобра 2015. године оборен је руски цивилни авион изнад Синајског полуострва, и том приликом су погинуле 224 особе, тј. сви путници и чланови посаде. Одговорност за овај напад преузела је „Исламска држава“. Многи доводе ову катастрофу у везу са присуством руске авијације у Сирији, тако да те губитке треба рачунати приликом процене укупних губитака везаних за војно учешће у конфликту. По тој логици се може рећи да је због мешања Русије у војни конфликт и почетка бомбардовања већа и вероватноћа терористичких напада против Русије, како унутар земље, тако и изван ње.

Сирија се на први поглед налази прилично далеко од руских граница, али терористи преко Турске могу доста лако да продру на Кавказ, а затим и у друге руске регионе, тако да је Русија изложена непосредној опасности од терористичких напада. Руско мешање у сиријски конфликт довело је и до повећања броја руских држављана који ратују против Асадове власти на страни сиријских терористичких организација. Оно је послужило и као узрок пораста броја људи и мањих група које на територији Русије врбују нове чланове „Исламске државе“ чиме је повећан и обим посла у безбедносним службама. У вези са заоштравањем опасности од терористичког напада од почетка војне операције у Сирији Федерална служба безбедности (ФСБ) Руске Федерације и Министарство унутрашњих послова појачали су своју антитерористичку активност. Према подацима ФСБ-а и Министарства унутрашњих послова, на страни сиријских терористичких организација ратује око 5.000 руских држављана, што реално угрожава националну безбедност Русије. Поред тога, како је у марту 2016. године саопштио руски државни јавни тужилац, у вези са учешћем руских држављана у оружаним одредима „Исламске државе“ подигнуто је преко 1.000 оптужница. Недавно је ФСБ саопштио да терористи планирају проширење свог деловања на Северни Кавказ, што указује на већу опасност од терористичких напада.

На подручју турско-сиријске границе је 24. новембра 2015 ракетом „ваздух-ваздух“ испаљеном из турског ловца F-16 оборен руски бомбардер Су-24 који је затим пао на територију Сирије. Један пилот је погинуо, а други је успео да се спасе. Тај инцидент је изазвао незапамћено погоршање руско-турских односа и променио ситуацију на терену у Сирији. После инцидента Москва је фактички створила зону забране лета постављањем најмодернијег система противаздушне одбране С-400, осујетивши самим тим планове Турске везане за стварање зоне забране лета на северу Сирије, а уједно је прекинула и све војне контакте са Турском. Турска је важан актер сиријског конфликта и свако ко жели да постигне своје циљеве у Сирији не може то игнорисати. На срећу, руско-турски конфликт већ припада прошлости и данас су две земље у процесу обнављања сарадње, укључујући и сарадњу по питању Сирије. Обнављање руско-турских веза, и посебно одлука о координацији дејстава двеју земаља у Сирији, улива наду да ће борба против „Исламске државе“ у региону и конкретно на северу Сирије постати ефикаснија. Па ипак, тешко да се може очекивати суштинско зближавање двеју земаља по сиријском питању јер су и Русија и Турска већ уложиле много напора да би сада мењале своје ставове. Па ипак, за спречавање инцидената сличних обарању бомбардера Су-24 у новембру 2015. године довољно је да стране једноставно постигну споразум у погледу техничких аспеката попут дефинисања правила понашања пилота и успостављања сарадње двеју армија и ратних ваздухопловстава. По свему судећи, стране су учврстиле везе између својих оружаних снага и специјалних служби. Многи су сматрали да офанзивна операција Турске „Штит Еуфрата“ наноси штету руским интересима. Међутим, увођењем својих трупа у Сирију Турска је успоставила контролу на граници између двеју земаља, тј. учинила је оно што је Русија одавно тражила. Захваљујући томе џихадистима може да се спречи неометани прелазак сиријско-турске границе и да се „упосли“, тј. усмери у другом правцу један број терориста који се боре за Алепо. То је био први случај када је Турска применила своју авијацију после постављања руског зенитно-ракетног система С-400 у новембру 2015. године. Такво стање сведочи да је Русија обуставила режим забране лета турске авијације у одређеним зонама, што значи да су Владимир Путин и Реџеп Ердоган усагласили поједине узајамне уступке по сиријском питању и да је Москва дала Анкари „зелено светло“.

 

 

 

 

 

 

 

 

Са друге стране, турска војна операција у Сирији није усмерена само против „Исламске државе“ него и против курдских одреда за које Анкара сматра да су припадници Радничке партије Курдистана (Турска третира ову партију као терористичку организацију). Иако Русија пружа извесну подршку сиријским Курдима, она је у контакту и са њима и са Турском. Поред тога, за разлику од САД, Русија је уложила далеко мање напора у одржавање веза са Курдима, и самим тим је оставила себи доста простора за маневар по том питању.

Угрожени имиџ и извор неслагања

У очима већине сунита који се боре против Асадове власти Москва и сама стаје на страну шиита јер подржава Башара Асада, с обзиром да је он савезник шиитског Ирана (Асад припада алавитима, а то је један од шиитских праваца). Због тога се може догодити да Русија буде сврстана у антисунитски табор, што ће се негативно одразити на однос сунита у овом региону према Русији. Тај аргумент је помало сумњив будући да се заснива на конфесионалним неслагањима која су карактеристична за овај регион, али у медијима се ипак примећује тенденција да се сиријски конфликт прикаже као део опште конфронтације између шиита и сунита. Према томе, није неоснована бојазан да житељи овог региона могу заиста сврстати Русију међу присталице шиита и прогласити је за свога непријатеља.

Према подацима истраживања аналитичког центра Zogby Research Services, посвећеног садашњој кризи на Блиском истоку, већи део становништва земаља где преовладавају сунити убеђен је да је подршка коју Русија пружа Асадовој власти у великој мери допринела избијању конфликта. Чак и у Египту, са којим Русија има прилично добре односе, 90% становништва сматра да Москва сноси одговорност за грађански рат у Сирији. Са друге стране, 68% Иранаца не подржава такво становиште. Штавише, с обзиром на то да већина муслиманског становништва Русије припада сунитима, може се повећати број муслимана у Русији који не подржавају деловање Москве у Сирији. Мало је вероватно да ће то постати масовна тенденција, али нема сумње да је то повод за узнемиреност.

Русија се јесте умешала у конфликт на молбу легитимних власти Сирије, али тим мешањем је постала званична учесница сукоба, што знатно слаби њене позиције као посредника у конфликту. Поједини Сиријци и многе арапске земље окрећу леђа Русији јер нису у стању да као посредника прихвате државу која бомбардује сиријске градове.

Као што се могло и предвидети, дејства руске авијације у Сирији изазвала су многобројне оптужбе за нападе на цивилно становништво и „умерену опозицију“. Русија доследно указује на недостатак чврстих доказа, али свакако није једноставно избећи жртве међу цивилима, нарочито када је реч о грађанском рату. То је озбиљан ударац за имиџ државе.

 

 

 

 

 

 

 

 

Русија не контролише сиријску власт

Упркос уобичајеном мишљењу, Русија, као и САД, нема посебан утицај на сиријску власт. У оквиру овог конфликта приоритети Москве и Дамаска се не подударају. Русија тежи да сучува институцију државне власти, док очување позиција Башара Асада није њен првостепени задатак. Москва може прихватити компромис у погледу личности будућег лидера Сирије уколико то не буде у супротности са њеним интересима. Штавише, Москва није спремна да штити Башара Асада по сваку цену. Њено учешће у конфликту је ограничено, тј. Русија неће кренути у свеобухватну копнену војну операцију која може изазвати неконтролисану ескалацију конфликта и непредвидљиве последице. Дакле, Москва је спремна на поједине уступке који су у супротности са ставовима сиријских власти. Асад се труди да сачува власт и поврати све сиријске територије, и врло нерадо прихвата компромисе. Не треба губити из вида ни савез Ирана и Сирије. Техеран је заинтересован да Башар Асад, који представља шиитску мањину у земљи, остане на челу државе. Ако Асад изгуби власт, нема никаквих гаранција да ће Сирија убудуће пазити на интересе Ирана у својој политици. Положај Русије је све сложенији и не зна се да ли ће Асад и његова армија слушати Москву. Према томе, свака страна штити сопствене интересе, а они се често не подударају са интересима других учесника у сиријском конфликту и то је препрека за решавање кризе. Како је показао недавни споразум Русије и САД о прекиду ватре у Сирији, један од најважнијих фактора који спречавају решавање конфликта је чињеница да покровитељи не могу довољно да контролишу своје штићенике.

ПРЕДНОСТИ

Очување сиријске армије и других државних институција

Применом ратног ваздухопловства у Сирији Русија је стабилизовала власт Башара Асада и учврстила позиције регуларне сиријске армије, које су се у пролеће и лето 2015. године брзо погоршавале. Према подацима руског Министарства одбране, 70% територије Сирије контролисала је „Исламска држава“. Један од главних циљева Москве у Сирији састоји се у томе да се сачувају сиријске државне институције (конкретно влада и армија), како би могле извршавати своје функције и подржавати релативни поредак, а такође водити борбу против терориста. Крајње је важно сачувати постојеће државне структуре и не дозволити да земља потоне у хаос као што се то својевремено догодило са Ираком, Либијом, Авганистаном и Јеменом. Колапс постојећих државних структура води у нереде, услед којих би Сирија постала још један расадник тероризма, а то би озбиљно угрозило националну безбедност Русије.

Сада на територијама које контолише регуларна сиријска армија и даље функционишу државне институције (образовне, здравствене, банкарске и друге) и опслужују становништво, што штити земљу од краха. Управо због тога је важно у мањој или већој мери сачувати постојеће државне институције.

Не може се рећи да је Асад стекао одлучујућу предност у односу на своје противнике, али се може тврдити да су данас његове позиције чвршће и стабилније него уочи 30. септембра 2015. године.

Статус светске силе и констелација снага

Русија је доказала да без њеног учешћа није могуће решити ситуацију на Блиском истоку. Борба против „Исламске државе“ и важна улога у решавању сиријског конфликта подижу статус Русије у целом свету и региону, раскринкавају мит о међународној изолацији Русије и дају јој предност у преговорима са Западом по другим питањима, на пример по питањима везаним за украјинску кризу и укидање санкција уведених после сједињења са Кримом.

 

 

 

 

 

 

 

 

Током протекле године Москва се приближила ситуацији у којој заиста координира војна дејства у Сирији са глобалним актерима као што су Вашингтон и Париз. Када се на сиријском небу повећао број авиона који припадају коалицији на челу са Америком, Сирија и Русија су осетиле потребу да обезбеде њихову координацију у интересу безбедности летова. Русија је одавно позивала да се успостави размена обавештајних података и координата терориста са циљем да борба против тероризма буде ефикаснија и да се избегну напади на лажне циљеве, који по правилу изазивају таласе критике и могу анулирати све дипломатске напоре. Размена информација још увек није успостављена, мада представници руских и америчких војних снага ипак размењују поједине податке. Пре свега, усвојен је руско-амерички меморандум о разумевању који се тиче безбедности летова. Друго, како је недавно истакла Централна команда оружаних снага САД, размена информација међу оружаним снагама двеју држава не може се третирати као нешто „крајње неуобичајено“.

Русија се договорила о координацији војних дејстава са појединим државама у региону, на пример, са Јорданом и Израелом (откако је Кремљ донео одлуку да покрене операцију у Сирији 30. септембра 2015. године Израел је био први савезник САД у региону са којим је постигнут договор о војној координацији), са Ираком, Ираном и Турском. То потврђује важну улогу Русије у сиријској кризи и у развоју регионалне ситуације у целини.

Русија је упркос прогнозама успела да сачува, па чак и да побољша односе са земљама Персијског залива, посебно са Саудијском Арабијом, која игра важну улогу у сиријској кризи и подржава различите наоружане опозиционе групације, као што су Ахрар ел Шам и Џејш ел Ислам, познате по свом екстремизму.

Демонстрација војне моћи Русије

Први пут после распада Совјетског Савеза Русија користи војну силу на територији која је далеко од њених граница. Још је важније то што је ово прва војна операција оружаних снага Руске Федерације и конкретно њених ваздушно-космичких снага после велике војне реформе покренуте 2008. године. Операција је потврдила да је подигнут ниво мобилности и да је побољшана координација између различитих родова војске. Војна кампања у Сирији је такође показала да је Русија способна да брзо покрене и примени многобројне војне јединице изван своје територије и демонстрирала је могућност Руске Федерације у области примене силе на територији других држава.

Даље, Русија је показала најмодерније оружје и успешно га тестирала у борбеним дејствима. То ће јој омогућити да уз релативно ниске трошкове открије недостатке и дефекте таквог оружја и да их усаврши у будућности. Војна операција у Сирији је уједно и добра реклама новог руског наоружања: усавршених ловаца-бомбардера Су-34 и ловаца Су-35, крстарећих ракета „Калибар“, система противваздушне одбране С-400 и противваздушног ракетно-топовског система „Панцир С-1“.

Према појединим оценама, услед „маркетиншког ефекта“ војне кампање у Сирији обим руског извоза наоружања ће са некадашњих 6 бити подигнут на 7 милијарди америчких долара. Алжир, Индонезија, Вијетнам, па чак и Пакистан, одавно купују војну авионску технику од САД и Кине, а сада су се заинтересовали за ловце и бомбардере огледно-конструкторског бироа „Сухој“. То ће у перспективи довести до увећања руског удела на тржишту наоружања и увећању прихода од продаје оружја.

Створена је прва и једина руска стална војна база на Блиском истоку која гарантује војно присуство Русије у региону. Војна база Хмејмим налази се на источној обали Средоземног мора у Сирији, недалеко од Латакије. У садашњој констелацији снага Русија је у једнаком положају са САД, Великом Британијом, Француском и Турском, које већ имају војне базе на Блиском истоку.

Министарство одбране Руске Федерације регуларно објављује извештаје о ваздушним нападима у Сирији који су праћени видео и фото репортажама, а такође редовно одржава конференције за новинаре и путовања за стране новинаре са посетом руске ваздухопловне базе Хмејмим близу Латакије и руских ратних бродова који се налазе у сиријским приобалним водама. Може се рећи да је постигнут успех у погледу побољшаног информисања јавности о војним дејствима Руске Федерације у Сирији, и да је у целини подигнут ниво отворености Министарства одбране и квалитета његовог односа са јавношћу. У том смислу је противницима руског војног мешања у сиријски конфликт сада теже да шире дезинформације и оптужују Русију за некакве прекршаје.

Слабљење „Исламске државе“

Преурањено је говорити о томе да је Русија постигла најављени циљ, тј. да је уништила „Исламску државу“ и друге терористичке организације у Сирији. Пре се може говорити о слабљењу њихових позиција. Средином јула 2016. године руско Министарство одбране је обнародовало резултате руске војне интервенције у Сирији скренувши пажњу да се главно достигнуће састоји у заустављању ширења деловања терористичких организација на околне територије. Према подацима које наводи министарство, уништено је преко 2.000 терориста који су у Сирију дошли из Русије, а међу њима 17 командира одреда. Уз подршку руске артиљерије и авијације ослобођено је 568 насељених места, од тога 150 градова (укључујући и врло значајно ослобађање Палмире у марту 2016. године) и 12.000 квадратних километара територије, што је омогућило да се 264.000 избеглица врати на своја огњишта. Наравно, још увек је далеко тренутак када ће терористи бити потпуно поражени, али њихове позиције су озбиљно уздрмане. Уместо да заузимају нове територије, они покушавају да сачувају старе.

Стимулисање политичког процеса

Руска војна кампања у Сирији проузроковала је интензивирање политичког процеса. „Москва је нашла начин да искористи војну силу ради постизања политичких циљева на Блиском истоку, учинивши оно чему је Америка у више наврата тежила. Оцењујући протеклу годину могу да кажем да је исто толико запажена чињеница да је Русија постигла велики успех на терену користећи минималну војну силу“, рекао је Мајкл Кофман, сарадник института „Кенан“ при центру „Вудро Вилсон“.

Створени су услови за склапање споразума са САД о прекиду ватре и почетку нове рунде унутарсиријских преговора под руководством специјалног изасланика УН за Сирију Стафана де Мистуре. Иако се политички процес развија споро и тешко, а споразум о прекиду ватре није лако реализовати, ипак ти догађаји говоре да Русија и САД могу разговарати о сиријском питању и могућим начинима војне координације, што у целини доприноси дијалогу.

И поред страховања, Русија се није „заглибила“ у Сирији као својевремено у Авганистану, мада и није однела одлучујућу победу. Нема сумње да је Русија стекла непроцењиво искуство у борбеним дејствима, да је учврстила своје војне позиције у свету и побољшала сарадњу са регионалним и глобалним политичким актерима који присуствују у Сирији. Па ипак, није решен најважнији проблем, а то је трансформисање војнополитичких успеха у политичку одлуку којом се решава сиријска криза. И поред руске интервенције решавање конфликта мирним путем, или бар његово привремено замрзавање, није на помолу.

Према томе, данас, када је руско-амерички споразум о прекиду ватре доживео фијаско, а права алтернатива за тај споразум није пронађена, и Москва и Вашингтон ће морати да коригују своју тактику у Сирији. На крају ће Русија бити принуђена да појача војно присуство у региону како би тиме појачала и свој утицај на Асада. То ће јој омогућити да боље контролише Асадова дејства и примора Америку да и она предузме одговарајуће мере. Русији прети очигледна опасност да се заглиби у сиријски конфликт и дуго у њему остане. Наредна година ће показати хоће ли Москва успети да извуче поуке из сопствених грешака и грешака других актера у овом конфликту, и да на одговарајући начин коригује своју политику у Сирији.

Алексеј Хлебњиков, експерт за Блиски исток и руску спољну политику, уредник специјалног пројекта „Росијске газете“ за стручне анализе тренутног стања руско-америчких односа  Russia Direct

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“