Излаз постоји

Reuters
Како ће резултат Брегзита утицати на Лондон, Европску унију и светску политику? Чланак Фјодора Лукјанова је објављен 30. јуна у РМагазину, нашем штампаном додатку за магазин Недељник.

Велика Британија напушта Европску унију. Упркос подацима социјалних истраживања, предвиђањима експерата и анализама, већина краљичиних поданика гласала је за самобитност и против „тортуре Брисела“. Европа је у шоку – то је најблажа карактеристика овог догађаја. А шта даље?

Премијер Дејвид Камерон је током кампање пре референдума обећао да ће у случају победе присталица Брегзита одмах објавити да је покренут поступак припрема за излазак Велике Британије из Европске уније. Према оценама експерата и политичара, „развод“ ће у правном смислу трајати две године, али нико не зна како ће изгледати детаљи тог процеса. Према томе, и Велика Британија и Европска унија улазе у период снажно изражене неодређености.

Британски политички систем је доживео озбиљан потрес после кога ће обавезно уследити дубинске промене. Дејвид Камерон је доживео велики пораз у коме је посебно болна чињеница да је плебисцит био његова идеја. Уопште није постојала обавеза да се одржи референдум, него је премијер намеравао да искористи политичко поигравање са бирачима, како евроскептици у наредних пар деценија не би сметали политици Лондона.

Највероватније ће Камерон сада поднети оставку, мада је пре објављивања резултата велика група торијеваца, који су били за излазак из Европске уније, потписала обраћање упућено Камерону са позивом да остане премијер независно од резултата референдума. Они су се захвалили председнику владе зато што је британском народу пружио могућност да искаже своје мишљење. То, међутим, највероватније неће бити препрека за политичке промене, утолико пре што лидер противника Европске уније, бивши градоначелник Лондона Борис Џонсон, никада није скривао своје премијерске амбиције. Није потпуно јасна ни судбина руководства Лабуристичке странке. Џереми Корбин је агитовао да Велика Британија остане у ЕУ, али су многи приметили да он то чини без великог ентузијазма, јер, као човек који се придржава крајње левичарских ставова има много примедби на Брисел, мада оне нису тако крупне као примедбе торијеваца из „задњих редова” британског парламента. Било како било, лабуристима такође предстоји преиспитивање својих редова.

Раскол становништва на две половине може имати крајње тешке последице. Енглеска и Велс су гласали за излазак из Европске уније, а Шкотска и Северна Ирска хоће да остану у њој. За време кампање су готово сви претпостављали да ће у случају Брегзита Шкотска највероватније најавити нови референдум о независности и да ће овога пута победити они који су за самосталност. Ситуација у Алстеру је крајње замршена због давнашњег и веома дубоког проблема конфронтације између католика и протестаната која је са тешком муком превазиђена пре скоро двадесет година. Сада читава та конструкција помирења поново може бити пољуљана.

Оно што се догодило је случај без преседана. Није ствар у чисто техничкој страни тог процеса којој је потребно веома сложно подешвање. Ствар је у политичком ефекту, а он је веома разоран. Један од важних кохезионих фактора Европске уније је слика о привлачној заједници у коју сви теже да уђу и из које нико не жели да изађе. Испадање из тог система једног од најважнијих и најутицајнијих елемената нарушава ионако нестабилну равнотежу гломазне структуре Европске уније.

u041eu0431u0430u043cu0430 u043fu043eu0437u0432u0430u043e u041du0410u0422u041e u0434u0430 „u043fu0440u0435u0434u0443u0437u043cu0435 u043cu0435u0440u0435“ u043fu0440u043eu0442u0438u0432 u0418u0414, u0420u0443u0441u0438u0458u0435 u0438 u0411u0440u0435u0433u0437u0438u0442u0430
Специфичност Велике Британије ствара доста проблема (није случајно Шарл де Гол, док је био председник Француске, одлучно блокирао идеју о томе да се у Европску унију позове Велика Британија), али је ипак доприносила успостављању равнотеже – и по питању односа снага и утицаја великих земаља (Француске и Немачке), и са гледишта идеологије. Без Велике Британије, која је далеко либералнија, структура Европске уније би била далеко стриктније прописана.

Постоји, међутим, и друга страна медаље. Сада скоро сви схватају да је Европској унији потребна озбиљна институционална трансформација, али засада нико не може да се одважи и уведе кардиналне измене. Јединствена Европа је била близу таквог сценарија пре тачно годину дана, у време грчке дужничке кризе која је, узгред буди речено, ескалирала због одлуке грчког премијера да организује референдум. Када су преговори по ко зна који пут доспели у ћорсокак, немачки министар финансија Волфганг Шојбле фактички је окупио огромну већину чланица ЕУ око идеје да се Атина искључи из еврозоне. Против тога је поред саме Грчке била и Француска (Грци највише новца дугују француским банкама). На крају је Оланд убеђивањем и отвореним уценама приморао Ангелу Меркел да одустане од намере да демонстративно избаци Грке из еврозоне. Са друге стране, многи стручњаци сматрају да је то само одложило реформе и да проблем сам по себи уопште није решен, тако да ће следећи пут, када се све поново заоштри, еврозона морати да се санира у још тежим условима и по далеко већој цени.

Брегзит приморава Европљане да се позабаве фундаменталним преуређивањем самог модела интеграције, а то би морали да раде у сваком случају, пре или касније. Одговорност за то ће сносити Немачка, чије су позиције у Европи сада далеко слабије него пре годину дана. Криза са мигрантима је пољуљала прилично велики ауторитет Ангеле Меркел, али одлазак Велике Британије треба да послужи као катализатор потребних реформи. Питање је да ли ће се европске елите одлучити за преиспитивање основних принципа или ће покушати поново да „залече ране“?

Врло моћан импулс добијају евроскептици у целој Европи. На пример, Марин ле Пен је већ изјавила да је Француска следећа земља која треба да пита свој народ како се односи према Европској унији. Иначе, анкете које су објављене на дан гласања у Британији показују да би практично у свим кључним европским земљама – Италији, Француској и Немачкој – половина грађана такође желела да искаже своје мишљење о Европској унији на референдуму. Управо то и плаши европске владе и европске институције, јер сваки плебисцит у садашњој Европи је подривање темеља ЕУ. Посебно је занимљиво што је и „заклети савезник“ Европе, турски лидер Реџеп Ердоган, већ спреман да се угледа на Енглезе. Он је обећао да ће организовати референдум о сврсисходности наставка преговора са Европском унијом о чланству Турске уколико Европљани наставе да „соле памет“ Турцима.

The Daily Mail: u0413u043bu0443u043fu043eu0441u0442 u0438 u0432u0435u0440u0430 u0443 u043fu0440u043eu043fu0430u0433u0430u043du0434u0443 u0434u043eu0432u0435u0448u045bu0435 u0411u0440u0438u0442u0430u043du0446u0435 u0434u043e u0440u0430u0442u0430 u0441u0430 u0420u0424
И најзад, каквог значаја све то може имати за Русију? Као што је познато, у току кампање је страна која заступа „останак“ активно користила лик Владимира Путина у смислу да он тобоже сања о томе како Велика Британија напушта Европску унију, јер после тога ЕУ почиње да пуца по шавовима. У стварности, међутим, одлазак Лондона може имати последице које Москви неће много пријати. Не ради се о неизбежној економској нестабилности, јер ће она највероватније бити привремена и краткотрајна. Реч је о томе да улазак Европске уније у фазу још дубље унутрашње кризе значи да ће односи са њом постати још мучнији. Са друге стране, немогуће је и оградити се од Европске уније, јер ми сувише зависимо једни од других и то стање се неће променити у догледно време. Постоји, наравно, позната идеја да ће разводњавање европских институција ослободити енергију и суверенитет појединих земаља и да ће Русија са тим земљама појединачно сарађивати. Проблем је, међутим, у томе што свеједно неће доћи до потпуне еманципације, него ће се десити нешто друго: систем ће и поред свега остати јединствен, само што ће још лошије функционисати. Због тога је потрага за алтернативама евроцентризму и диверзификација веза све важнија компонента руске политике у наредном периоду.

Други вероватан резултат Брегзита је јачање улоге НАТО-а као главног „обруча“ који уједињује Европу. Тај процес се свакако одиграва, јер што више има трвења унутар Европске уније НАТО постаје све јачи, али излазак Велике Британије из ЕУ је додатни стимуланс за јачање Алијансе. Такав сценарио не обећава ништа добро. Узгред, то неће значити да утицај САД слаби. Напротив, он ће бити све већи.

Да резимирамо. Европска унија улази у акутну фазу кризе из које ће изаћи обновљена, али није јасно да ли ће бити слабија или јача. Теоретски гледано, та криза може учврстити интеграцију и променити њен облик стварањем континенталног језгра, али такав резултат није гарантован. Могућ је и развој догађаја у сасвим супротном смеру, тј. у правцу неповратне демонтаже читавог плана европског јединства. Немачка ће се свим снагама постарати да спасе пројекат, јер у противном могу оживети авети свих оних кошмара из прошлости. Европска интеграција је, као што је познато, покренута како би се решило „немачко питање“, које је деценијама генерисало ратове у Европи.

u0417u0430u0445u0430u0440u043eu0432u0430 u043e u0431u0440u0438u0442u0430u043du0441u043au043eu043c „u043fu043eu0434u043bu043eu043c“ u043fu0440u0435u0434u043bu043eu0433u0443 u0437u0430 u043fu0440u043eu0448u0438u0440u0435u045au0435 u0430u043du0442u0438u0440u0443u0441u043au0438u0445 u0441u0430u043du043au0446u0438u0458u0430
За сада није јасно какву ће улогу убудуће играти Велика Британија на светској политичкој сцени. Та улога се може свести на функцију „атлантског Сингапура“, када од свега што је британско глобалан остаје само лондонски Сити, а остало губи значај.

Најважнији резултат је свакако фијаско социологије, који показује да научници нису у стању да сагледају некакве дубинске процесе у друштву. Степен отуђења народних маса од актуелне политичке елите толико је порастао, да они више не могу комуницирати једни са другима чак ни на овај начин. То се не односи само на Велику Британију. Феномен Трампа у САД је исте природе. Људи су уморни од глобализације и страхују од ње, што изазива природну жељу да се ограде и заштите од ње и да се држе нечега што је мање, али је зато своје. Није случајно што сада као моћан катализатор свих процеса служи прилив миграната и реакција грађана европских земаља на ту појаву. Дошљаци из региона са друкчијом културом представљају визуално оличење „оног другог“ који буквално проваљује у фино подешени живот и инстиктивно изазива жељу да се човек сакрије у самобитну љуштуру. То је тенденција. И то значи да ће свет бити друкчији, да ће бити у већој мери фрагментиран и непредвидив.

Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа „Россия в глобальной политике“, председник Савета за спољну и одбрамбену политику, директор за науку у клубу „Валдај“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“