Догађаји у Ници – судбоносна прекретница у Европској унији

Терористички напад у Ници.

Терористички напад у Ници.

EPA
Фјодор Лукјанов о томе како се Европа на наше очи мења услед терористичких напада и немоћи специјалних служби.

Француска је доживела још један ужасан напад терориста. Овога пута је оруђе масовног убиства био камион, који је улетео у гомилу људи док су обележавали Дан заузимања Бастиље у Ници. Симболизам овог догађаја је двојак. Са једне стране, у питању је главни национални празник Француза, а са друге је то најпрестижније монденско одмаралиште, тј. оличење ситости и опуштености.

У марту, када су у Бриселу одјекнуле експлозије, председник Француске Франсоа Оланд изјавио је да је земља ушла у рат. Тада сам ја претпоставио да иза тих помпезних речи не стоји готово ништа. Рат је кардинална промена понашања и одустајање од многих навика.

Међутим, реакција Европљана на све префриганије нападе управо је супротна. Они кажу: „Не дозволимо злочинцима да нас приморају на одустајање од вредности отвореног друштва и нашег начина живота. Учесталост напада и очигледна немоћ специјалних служби сведоче да без преиспитивања фундаменталних друштвених норми није могуће прекинути ту страшну тенденцију.

Изгледа да је неизбежна „израелизација” живота, тј. потчињавање читавог друштвеног система задацима осигурања безбедности. Међутим, за тако нешто је потребна концепцијска аргументација промена. Израелу је у одређеном смислу лакше, јер је историја јеврејске државе заправо историја ратова са суседима, тако да је неколико поколења грађана рођено са схватањем да безбедност има првостепени значај. Савремена Европа је одрасла и развила се на потпуно супротним принципима.

У контексту Нице посебно апсурдно изгледају фанфаре у споствену част, које су пре неколико дана одјекивале на самиту НАТО-а у Варшави. Дивовским напором воље Алијанса је заштитила балтичке земље и Пољску од руске претње, пославши на исток Европе цела четири батаљона који ће се тамо ротирати. Чак и без тог геста радост поводом демонстриране одлучности била је помало чудна, јер гаранције безбедности за чланице Алијансе треба да се подразумевају, без икаквих специјалних свечаних момената. После јучерашњих догађаја одлуке донете у Варшави делују као покушај да се изгубљени кључеви пронађу поред светиљке, а не тамо где су нестали.

За Европљане је најшокантнија чињеница да ова све страшнија опасност прети заправо изнутра. Практично све највеће терористичке нападе у првој и другој деценији овог века извршили су држављани дотичних земаља. Политичке последице су очигледне – наставља се раст утицаја крајње десничарских снага. Јасно је да су страхови везани за тероризам и миграциу (у свести просечног човека све је то један исти конгломерат опасности) били један од главних узрока тако неочекиваног одговора на британском референдуму. Предстојећа гласања у кључним земљама током наредних годину и по дана донеће нам нова изненађења. То су председнички избори у САД у новембру, и у Француској наредног пролећа, и парламентарни избори у Холандији и Немачкој 2017, а затим и у Италији почетком 2018. године. У свим набројаним случајевима, изузев Немачке, постоји шанса не само да популистичке снаге ојачају, него чак и да дођу на власт.

Ако се то и не догоди, померање читавог политичког пејзажа у десничарско-конз ервативном правцу је практично загарантовано. Узгред, најближе тестирање ће бити поновљени председнички избори у Аустрији кроз два месеца. Они ће одразити актуелну тенденцију.

Ница ће неминовно утицати на дискусију о будућности Европске уније, која је активно покренута после британског референдума. Ионако је јасно да је завршена ера федерализације и „отворених врата”. Разговори о томе да је неопходна суверенизација и да постепено треба враћати права и могућности националним владама сада су већ уобичајена појава. Конкретно, таквом ставу је склона и немачка влада, а она је прва у Европи, као и њена канцеларка Ангела Меркел. Порив немачког социјалдемократс ког министра спољних послова Штајнмајера да заједно са француским колегом Ероом сутрадан после Брегзита покрене процес оштрог продубљивања интеграције у име спасавања европског пројекта остао је да „виси у ваздуху”, не наишавши ни на какву подршку.

Ако појам „безбедност” постаје најважнији, онда ће делегирање прерогатива власти некоме „на врху”, тј. некаквим апстрактним наднационалним руководиоцима, изазивати све већи и све масовнији отпор житеља свих земаља ЕУ. У околностима које се не могу предвидети грађани желе да знају ко сноси одговорност за њихов миран живот. Ако власти данас не умеју да заштите становништво од терористичке опасности, онда је то исто као да пре 200 година нису биле спремне да одбране слободу и независност земље од спољашњег освајача. Борба против тероризма више није нешто што је везано за спољне околности.

Независно од дешавања у Месопотамији, чак и ако „калифат” буде сломљен, то ће врло мало утицати на понашање присталица радикалног исламизма у Европи, САД или негде другде. Рат против терора постаје питање које се пре свега односи на унутрашњу политику. Бар је таква ситуација у Старом свету. Грађански рат се не објављује, он почиње сам од себе. И он је, по свему судећи, већ почео.

Фјодор Лукјанов је главни уредник часописа Russia in Global Affairs, директор за научне пројекте међународног дебатног клуба „Валдај“.

Интегралну верзију текста прочитајте овде. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“