Русија зна како да одговори на приступање Црне Горе НАТО-у

AP
Улазак Црне Горе у НАТО може да појача незадовољство Русије због ширења западне алијансе на исток, јер тај потез сигурно не доприноси јачању европске безбедности.

Министри спољних послова земаља чланица НАТО-а окупили су се 19. маја у Бриселу како би потписали дуго припреман документ о приступању Црне Горе овој организацији. Док споразум коначно не ратификује свих 28 тренутних чланица НАТО-а, поменута држава може да учествује на скуповима алијансе као посматрач.

На први поглед се чини да овај догађај има врло мали значај у историји ширења НАТО-а, као и у погледу суштинске промене фактора који утичу на безбедност Европе. Са војском од само 2.000 војника и скромним финансијским могућностима, Црна Гора очигледно неће моћи значајно да појача војни капацитет западног војног савеза. Чак постоје и критичари који кажу да ће пријем нове чланице само повећати ионако прилично гломазан бирократски апарат у централи НАТО-а.

Ипак, упркос овим упозорењима, чланство Црне Горе може бити прекретница у савременој историји НАТО-a, али и самог Балкана, и то из два разлога.

Прво, то би представљало јасан доказ да западне земље не одустају од вишедеценијских напора да наметну своја решења за сукобе, политичку стабилизацију и демократску консолидацију на Балкану.

Друго, то би био тест јединства садашњих чланица НАТО-а и њихове упорности да истрају у обећањима да ће се у Источној Европи држати тзв. политике „отворених врата“, упркос незадовољству и противљењу Русије. У овом тренутку, пошто су министри спољних послова чланица НАТО-а донели позитивну одлуку о проширењу, западне земље већ прослављају примање Црне Горе у Алијансу, јер ће то наводно дати позитиван допринос политичкој стабилности, демократији и безбедности у Источној Европи.

Лако је сагласити се да ће најновије проширење НАТО-а представљати прекретницу. Међутим, за разлику од тврдњи црногорских слављеника, који углавном понављају фразе званичника НАТО-а, пријем Црне Горе ће управо створити оне препреке које би требало да превазиђе.

У постојећем политичком контексту, придруживање Црне Горе Северноатлантској алијанси ће бити чврст доказ да НАТО спроводи нову реал-политику, што ће само погоршати постојеће проблеме у вези са демократијом и безбедношћу у региону уместо да их решава.

Како проширење НАТО-а утиче на црногорску демократију?

Ставови учесника демократског процеса у Црној Гори јасно показују да не постоји консензус о чланству у НАТО-у. Водеће опозиционе странке, Демократски фронт и Социјалистичка народна партија, које имају више од 40% посланичких места у скупштини, жестоко се противе одлуци владе о уласку у НАТО.

Ово питање је већ довело до избијања унутрашње политичке кризе, после које је владајућа Демократска партија социјалиста, иначе наклоњена уласку у НАТО, формирала мањинску владу. Бројне анкете су показале да се бар 40% становништва противи приступању Црне Горе западном војном савезу.

Руководство НАТО-а је, међутим, донело одлуку да прихвати став црногорских власти и да их позове у своје редове, јер је то, по речима генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенбергa, „суверена одлука једне суверене државе“. На тај начин се показало да Алијанса грубо игнорише дубоке поделе у друштву и на политичкој сцени Црне Горе.

Овакав потез може да уруши демократске процесе у Црној Гори и да спречи њену политичку консолидацију. Њиме се учвршћује позиција Мила Ђукановића, шефа владајуће партије и актуелног премијера, који је на власти још од 1991. године (!), при чему је више пута сумњичен за корупцију и злоупотребе.

Поред свега набројаног, одлука министара спољних послова чланица НАТО-а, донета на начин који упадљиво подсећа на вођење политике у 19. веку, помаже учвршћивању антисрпске визије изградње националног идентитета у земљи где се током историје осећај националне припадности мењао – од уверења да је тамошњи народ део српског, до става да се ради о посебном, црногорском народу.

Да ли ширење НАТО-а заиста побољшава безбедност у Европи?

Да ствар буде још гора, пријем Црне Горе подрива не само темеље демократије у овој држави, већ и безбедносну стабилност у источној Европи, што потврђује зебњу Русије о намери НАТО-а да се и даље шири ка истоку.

Постоје бројни западни експерти који тврде да је у овом тренутку Русија сила чији утицај у стратешким и историјским оквирима опада. По њиховом мишљењу, у последњих неколико деценија руске акције у области спољне и одбрамбене политике биле су углавном реаговање на потезе НАТО-а, САД и водећих држава Европске уније.

Јачање руских војних капацитета у источној Европи, осим неколико изузетака, као и наоружавање руске морнарице, имало је одбрамбени а не офанзивни карактер. На крају, сви случајеви наводног руског мешања у унутрашње послове источноевропских и евроазијских држава су уследили тек после одлука влада тих земаља да жустро крену под окриље евроатлантских институција.

Сходно томе, руска власт се није противила прикључењу НАТО-у земаља попут Албаније и Хрватске, где је постојао висок степен сагласности између става јавног мњења и политичке визије државног руководства. Међутим, она је покушала да у „зони неутралности“ задржи земље у којима недвосмислено постоје унутрашње поделе, као што су Босна и Херцеговина, Црна Гора, и Украјина, указујући на неопходност уважавања локалних демократских процеса и изражених политичких размимоилажења.

У том контексту, једногласан еуфорични пријем Црне Горе у НАТО угрожава не само руске пословне интересе, већ и отежава евентуалне акције руске морнарице у Јадранском мору, али и јасно показује да је руководство НАТО-а одлучно да настави са политиком изазивања Русије у свим источноевропским земљама, без обзира на то колико су у њима дубоке политичке поделе.

Сада постаје јасно да би званичници у Бриселу и Вашингтону лако могли променити свој став о приступању неке земље НАТО-у. На пример, ако сутра Русија смањи свој ангажман у Украјини, западни лидери би овој земљи врло брзо понудили улазак у свој војни савез, упркос томе што су до јуче говорили како је Украјина дубоко подељена и није у потпуности спремна да постане члан Северноатлантске алијансе.

Шта ће бити следећи потез Русије?

Одговор је једноставан, али не улива оптимизам. Пошто се лидери НАТО-а очигледно не устручавају да се у Источној Европи супротставе интересима Русије, руски званичници су принуђени да одговоре на сличан начин, што може да има негативне последице по Запад.

Прво, руска дипломатија може покушати да утиче на неодлучне чланове алијансе како би се одложила ратификација споразума са Црном Гором.

Друго, Москва би вероватно могла понудити  већу подршку проруским странкама у Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори, као и другим земљама источне Европе, без устезања и обазирања на критике везане за „нелегалну интервенцију“.

Треће, у руској Думи је већ било разговора о могућим економским санкцијама против Црне Горе у случају ступања у НАТО, и таква мера не може да се искључи.

Четврто, чак и ако Црна Гора на крају постане пуноправна чланица НАТО-а, руске власти би сачувале могућност да утичу на понашање те земље унутар Северноатлантског савеза.

Коначно, то може да отежа мировни процес у Украјини, пошто ће у том случају утицај Русије у Донбасу бити једина гаранција да се Украјина неће придружити алијанси.

Укратко, руководство НАТО-а је прихватањем црногорског захтева за чланством суштински започело са спровођењем нове реал-политике у источној Европи. Што се тиче руских власти, чини се да ће и оне лако прихватити сличну стратегију, јер ће то видети као могућност да ојачају своје позиције у односима са Европом.

Матвеј Ломоносов, професор историје и политикологије универзитета McGill (Монтреал), стручњак за међународне односе. Текст смо први пут објавили на нашем аналитичком порталу на енглеском језику Russia Direct

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“