Треба ли Руси да навијају за Трампа?

AP
„Као Рус, тренутну изборну кампању у САД пратим са извесном зебњом, али, да употребим једну дипломатску фразу, и са опрезним оптимизмом. Разлог за овај оптимизам, макар и условни, јесте појава Доналда Трампа“, пише Владимир Михејев, политички аналитичар и редовни аутор „Руске речи“ у чланку нашег новог броја „Р Магазин“ (штампа „Недељник“) .

Врло је важно ко је на челу Америке, земље која има огромне залихе оружја за масовно уништење, помоћу кога може вишекратно да уништи све живо на Земљи. То је и држава чији је дуг деветнаест билиона долара, што би у случају да дође до „пуцања балона“ услед квантитативног „непопуштања“ њене централне банке изазвало колапс светских финансија. Треба ли Доналду Трампу дати шансу да своју земљу усклади са захтевима које намеће садашњи тренутак ради остварења америчких националних интереса?

Одговор на све већи гнев

Трамп се појавио као гром из ведра неба, као алтернатива „мејнстрим“ кандидатима који нуде мање или више сличан програм са паролама о наставку политике америчке изузетности и о остварењу такозваног америчког сна у условима актуелних економских потешкоћа. Све то није довољно да се крене у правцу промене унутрашње и спољне политике која је до сада изазвала „много гнева у Америци“, како наводи лист The Washington Post, цитирамо: „Гнев на Волстриту. Гнев међу муслиманима. Гнев у трговинским односима. Гнев у Вашингтону. Гнев због тога што полиција пуца на младе црнце. Гнев на председника Обаму. Гнев међу републиканским опструкционистима. Гнев због тога што велики новац има пресудну улогу у изборним кампањама. Гнев због загађења воде у граду Флинт у савезној држави Мичиген. Гнев због депортација. Гнев због имиграната без докумената. Гнев због тога што се у каријери не напредује како се очекивало. Гнев због тога што се више не живи као некада. Неки посебан гнев, недефинисани гнев, чак и гнев због толике количине гнева.“

Трамп, један ексцентрични независни политичар, себе види као решење тог проблема, без обзира да ли за то има реалних основа. Он себе намерава да представи као лек од поменутог гнева. То је кључни део његових обраћања јавности. Његова популарност је одраз жеље да се однекуда појави „спаситељ“.

Ни изолациониста, ни интервенциониста

Ако грађанин Русије каже нешто у корист Трампа, те похвале аналитичари често олако приписују Трамповим изјавама да је спреман да нађе заједнички језик с Путином и да води са њим конструктиван дијалог. То у неком смислу звучи познато, јер је на сличан начин Барак Обама на почетку свог мандата најављивао да ће односе с Русијом поставити на нове темеље, иако је можда имао и неки други план о коме није говорио јавности.

Међутим, сматрам да није много вероватно да ће се успоставити суштински нови односи уколико Трамп буде изабран. То је зато што ће он бити „само“ председник САД, што му не даје аутоматски могућност да у потпуности обликује спољну политику и усагласи деловање постојећих центара моћи унутар америчке владајуће класе – политичке и пословне. Не верујем да би Трамп могао да буде креатор новог „детанта“.

У сваком случају, лепо је чути да Трамп мисли како је чланство у НАТО-у превише скупо и да Америци не доноси много користи. Поводом овог питања изјавио је следеће: „Сигурно је да то себи више не можемо да приуштимо“. Међутим, нема доказа да би Трамп, уколико би ушао у Овални кабинет, знатно смањио америчко учешће у НАТО-у и његово финансирање, како данас тврди. Већа је вероватноћа да би се десило нешто друго, а то је да руски односи са НАТО-ом постану предвидљивији. „Зашто се увек ми помињемо као неко ко ће започети трећи светски рат с Русијом“, упитао је Трамп, очигледно се обраћајући европским савезницима.

И то је врло добро питање! Пошто сам живео у „империји зла“, како је Роналд Реган назвао СССР, знам да су многи моји сународници забринути што се последњих деценија западна војна машинерија креће ка истоку и полако приближава границама Русије. Трампова актуелна оцена да САД имају мало користи од трансатлантске војне алијансе јесте корак даље ка признавању чињенице да је НАТО заоставштина Хладног рата, што би многи волели да чују.

Јеретичке изјаве

Политичко деловање не подразумева само креирање политике већ у великој мери зависи и од туђе перцепције. Од тога каква је личност домаћин Беле куће зависи шта ће друге државе очекивати од њега (или ње, пошто постоји и кандидаткиња за председника САД), али и то колико ће оне бити вољне и спремне да сарађују са америчком администрацијом. Засада је Трамп у том погледу велика мистерија. Он је део привилеговане класе и то је потпуно очигледно. У тоалету његовог приватног авиона, названог „Trump Force One“ (што је алузија на председнички авион „Air Force One“), опрема је израђена од 24-каратног злата, што сведочи да он и те како припада елити. Међутим, Трамп је искористио огорченост најширих друштвених слојева према истој тој елити, па се може окарактерисати и као популиста, али у позитивном смислу те речи.

Ипак, Трамп исказује и неке за Русију врло неприхватљиве ставове. Он се свесрдно залаже за увођење привремене забране уласка муслимана у САД, и отворено напада Мексиканце и остале Латиноамериканце. Такво понашање је неприхватљиво у мултинационалној и мултиконфесионалној Русији. Наша држава је комплексна, то је земља хришћана, али и муслимана. Зато не можемо да дозволимо нетолеранцију, чак ни у оваквом вербалном облику. Забрињавајућа је чињеница да су неке групе које заступају идеју о надмоћи беле расе подржале ове Трампове ставове.

Алтернатива досадашњим политичарима

Поред ове тамне стране Трампове личности и његовог сировог политичког наступа, питање „да ли је Трамп један од нас“ у најбољем случају изгледа чудно. Али није сасвим неприкладно. Сетимо се колумне конзервативног аналитичара Патрика Бјукенена „Да ли је Путин један од нас?“, објављене у децембру 2013. године, после које су се појавиле сумње да је аутор потајни присталица руског председника. Касније се Бјукенен вратио својим добро познатим ставовима америчког конзервативца, али његово питање из наслова колумне није неосновано.

Трамп дефинитивно није „један од нас“ и он ће за Русију представљати тврд орах уколико се пресели у Вашингтон и постане први човек Америке. Када разматрам чињенице за и против њега, најближи ми је став Хјуа Оксфорда, коментатора на интернету, који је написао следеће: „Да ли је Трамп идеалан? Да ли је савршен? Да ли је у свему у праву? Да ли је пријатан човек? Да ли о свему добро промишља? Вероватно не. Али имамо ли ми у овом тренутку алтернативу?“

Перестројка у Трамповом стилу

Из свега набројаног произилази закључак да Доналд Трамп јесте алтернатива у односу на остале кандидате. Међутим, искуство нам говори да алтернативе нису увек боље од раније успостављеног поретка, на чијем челу стоје људи старог кова. У Трамповом случају постоји мала шанса да би Америка могла да се промени набоље, а то Американци заслужују и на то имају право. Зато им поручујем: елиминишите гнев и гласајте за Трампа ако сте спремни да поднесете ризике које може да донесе његова политика „Америка на првом месту“. Ипак, треба имати на уму да нико не може гарантовати какав ће бити крајњи исход својеврсне „перестројке на Трампов начин“.

Ставови експерата

Др Андреј Сушенцов, Московски државни универзитет међународних односа (МГИМО), директор програма Фонда клуба „Валдај“:

Ја мислим да Трамп решава задатак који му је сада најважнији, а то је победа на изборима. Због тога се он понаша онако како му је својствено. То има одјека, а новине га воле, иако га све време критикују. Новинске агенције продају велике тираже са Трампом, јер је са њим свака вест далеко занимљивија. Он је и иначе занимљив феномен. Ако погледамо његове изјаве, видећемо да се од њих не може саставити цео предизборни програм. Трамп даје потпуно различите изјаве у различитим ситуацијама, укључујући и међународне односе. Ако би он све то покушао истовремено да реализује, пропао би за неколико недеља, између осталог и по питању руско-америчких односа. Његове намере да брзо поправи односе са Русијом не могу се реализовати јер су проблеми у руско-америчким односима дубоки и захтевају фундаменталан приступ и заокрет у америчким ставовима по многим кључним питањима. Ја не мислим да је Трамп спреман за тако нешто, а то значи да ће се највероватније десити оно што се дешава и са свим осталим људима са којима амерички бизнисмен не успева да успостави добре односе – он ће брзо оптужити Русију да је она „лузер“, да су Руси чудни људи који не схватају шта је добар посао и све ће то прилично брзо доспети у ћорсокак.

Др Јуриј Рогуљов, директор Центра за проучавање САД „Френклин Рузвелт“ при Московском државном универзитету „Ломоносов“:

Политика САД према Русији тешко да се може озбиљно изменити после председничких избора у Америци. Да би та политика постала боља или гора по Русију, партија која победи на изборима и њен председник у Белој кући треба да имају стабилну већину и подршку у Конгресу САД. У садашњој изборној кампањи такав исход борбе је отежан, како констелацијом политичких снага, тако и карактером главних кандидата у изборној кампањи.

На пример, кандидаткиња Демократске странке Хилари Клинтон и даље има велике шансе да победи. Али у том случају она се у Конгресу може суочити са јаком опозицијом Републиканске партије, која у оба Дома има већину. Хилари Клинтон је према Русији увек имала прилично чврст и прагматичан приступ. Због тога се она може окарактерисати као кандидат који Русији више одговара када је реч о предвидљивости њеног политичког курса и њеног тима у Белој кући.

Ако пак на изборима победи кандидат Републиканске партије Доналд Трамп, тешко да и у том случају треба очекивати некакве значајне резултате када је реч о Русији. Доналд Трамп је прилично непредвидљив, нема искуства у политици, нема озбиљан програм нити познати тим који би могао да буде окосница власти. Трамп није лидер своје партије, не ужива подршку и ауторитет у њеном руководству и међу њеним представницима у Конгресу САД. Њему ће у извесној мери бити чак теже да спроводи своју политику него Клинтоновој, која ужива ауторитет у Вашингтону. Два друга кандидата, републиканац Тед Круз и демократа Берни Сандерс, имају врло слабе шансе да постану главни кандидати. Обојица су и даље аутсајдери у председничкој трци и партијској борби у САД. Због тога не мислим да ћу много погрешити ако кажем да предстојећа смена домаћина Беле куће тешко може имати било какав озбиљан значај када је реч о односима између Вашингтона и Москве.

 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“