Нови амерички председник – стари односи са Русијом

Константин Малер
Ко у Америци има одлучујућу улогу у формирању става према Русији и може ли нови амерички председник нешто променити у том погледу?

Унутарстраначки избори у Њујорку, по свему судећи, већ постављају свакога на своје место у америчком председничком маратону. Само чудо може спречити бившу прву даму да постане кандидат Демократске странке. Код републиканаца ситуација није тако јасна, али је све вероватнији сценарио у коме ће одлука о „изазивачу“ Клинтонове бити донета на конгресу странке, а не на основу резултата унутарстраначких избора.

Са једне стране, рискантно је одбацити политичара који је у прелиминарној фази освојио највише гласова (тј. Трампа). Тиме би се само истакло оно чему се, судећи по унутарстраначким изборима, противи веома много Американаца, тј. надмоћ политичке елите која је потпуно равнодушна према ставовима широких народних маса. Са друге стране, постоји и један сасвим рационалан аргумент. Наиме, готово је извесно да ће „простак“ Трамп гарантовано изгубити битку против Клинтонове, док би неки конвенционалнији републиканац имао више шанси.

Што се Русије тиче, она се у Америци доживљава онако како је види коалиција „паничара“ и „скептика“.

У самој Русији се обично тврди да за Москву нема битне разлике у томе ко ће доћи у Белу кућу. Такво гледиште има одређеног основа. Председник САД, и поред огромне власти коју има, ипак није самодржац и не може брзо да преокрене расположење народа и формиране ставове. Политичку атмосферу у већој мери ствара Конгрес, а у њему је став према Русији врло јасан, тј. недвосмислено је негативан.

Оштар критички однос према Русији доминира и у круговима интелектуалаца. Експерт за међународна питања из Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО) Иван Сафранчук, који је недавно истраживао лепезу експертских оцена у САД, истиче да однос према Русији диктира неформална коалиција „паничара“ и „скептика“, а њих уједињује неприхватање савременог руског политичког модела.

Републиканци и неоконзервативци углавном припадају категорији „паничара“. Они сматрају да Русија представља довољно велику опасност, те јој се треба супротставити и према њој спроводити политику оштрог свеобухватног одвраћања. У „скептике“ се пре свега убрајају либерални интервенционисти. Они сматрају да је Русија модел који не може опстати, те је најбоља тактика њено умерено одвраћање и чекање да руски потенцијал сам по себи ослаби.

Реалисти не играју никакву улогу

Сафранчук истиче да експерти и политичари који се по традицији сврставају у реалистичку школу политичке мисли (њихово оличење је Хенри Кисинџер) данас не играју никакву улогу, посебно у питањима која се тичу Русије. Спорадични блистави наступи представника ове струје (као, на пример, чланак Џона Миршајмера у листу Foreign Affairs који је изазвао снажан одјек у америчкој јавности, и у коме се одговорност за кризу у Украјини приписује Западу) изложени су нападима са свих страна. Ту се не ради толико о самој Русији, колико о томе да оцена деловања САД са гледишта политичког реализма доводи у питање основни постулат успеха и неминовности политичког курса који је заузет после Хладног рата.

Међу америчким коментаторима једно време се чак водила занимљива дискусија о томе да ли је Обама реалиста. Закључак гласи да није. Тачније, уливао је одређене наде у том погледу, али није схватио да престиж Америке не треба потврђивати само речима, него и прецизном применом силе.

Засада се америчка дискусија креће у уском простору расуђивања о неминовности водеће улоге Америке у свету и о искључивом статусу Сједињених Америчких Држава. Те мантре понављају сви председнички кандидати, иако се не види да било ко од њих има неки уобличени спољнополитички програм. Углавном се све своди на критику Обаме и/или уверавања у стилу „ја знам како треба да се ради“.

Чудно звучи, али нешто налик на доследну политичку линију примећује се код Трампа. Његове познате изјаве о савезницима – на пример „доста смо хранили Европу“ (у смислу осигурања њене безбедности), или да Јапан и Јужна Кореја треба сами да се побрину о одбрани од нуклеарне Северне Кореје – одражавају политику усмерену на смањење терета и одговорности. А то опет наилази на разумевање све већег броја Американаца. Наравно, то неће бити реализовано у тако сировом облику како стоји у Трамповим изјавама, али ће нови председник највероватније морати да буде уздржанији, јер ће бити принуђен да узме у обзир заоштравање ситуације на међународној политичкој сцени.

То може бити подстицај за повратак оријентирима који се у мањој мери ослањају на идеологију. И то ће се догодити или у наредном председничком мандату, или у оном после њега, јер ће се тада вероватно разбуктати веома озбиљна битка за даљу политичку оријентацију Америке. Тада ће бити могућа и рехабилитација политичког реализма. Такву промену ће Москва, наравно, поздравити.

Фјодор Лукјанов је главни уредник часописа Russia in Global Affairs, директор за научне пројекте међународног дебатног клуба „Валдај“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“