Искушења глобалног света

Зашто је данашњи свет неспокојан, неправичан и милитаризован? Прекид глобалне конфронтације и невиђене могућности нових технологија требало је да удахну целом свету нову снагу, да живот сваког човека учине бољим. Испоставило се, међутим, да је стварност другачија.

Та чињеница нема једноставно објашњење. Они који су прогласили „победу Запада у Хладном рату и одбили да граде нови, равноправни систем безбедности сносе велики део одговорности за садашње стање у свету. Али ствар није само у томе. Нови глобални свет још увек није на прави начин ни схваћен ни осмишљен. Он захтева нова правила понашања и другачији морал, а светски лидери по свему судећи „немају времена“ да се позабаве таквим питањима.

Управо то је главни разлог данашњег „глобалног смутног доба“.

Криза лидерства

За превазилажење светских проблема постоје и могућности и механизми. То су УН и Г-20. Међутим, тешко да ће неко окарактерисати рад ових институција као успешан, јер оне све време касне и заостају за догађајима.

Криза лидерства је очигледна. Политичари су заокупљени „гашењем пожара“, кризама и конфликтима данашњице.

Неоспорно је да их треба решавати. Последњих недеља се у том погледу примећују извесни позитивни помаци.

Видимо да се води дијалог о Сирији. Истина, засада у њему више учествују спољне силе, пре свега САД и Русија. Али то је већ допринело одређеном попуштању напетости у односима између Русије и Запада.

Нема, међутим, помака у решавању кризе око Украјине. Садашњи механизми решавања те кризе (споразум из Минска, нормански формат) не функционишу добро. Њихов рад би требало допунити и стимулисати, можда дебатом у Савету безбедности УН или помоћу неких других механизама уз учешће Русије и САД.

Украјинску кризу не треба оставити као гнојну рану која потреса Европу и свет. Може се десити да Европа не издржи још један „замрзнути конфликт“. Поново се обраћам председницима Обами и Путину са позивом да се састану и размотре ову кризу која већ дуго траје.

Поглед у будућност

Превазилажење садашњих акутних криза биће само први корак ка решавању сложенијег задатка, а то је да научимо да живимо у глобалном свету.

Глобални проблеми човечанства су:

– оружје за масовно уништавање и милитаризацију светске политике;

– сиромаштво и недовољна развијеност огромног дела човечанства;

– еколошки изазови, промена климе;

– тероризам.

А поред тога – масовне миграције, ксенофобија и верска нетрпељивост, као и проблеми коегзистенције различитих цивилизација.

Ниједан од тих проблема не може бити решен силом. Требало би ујединити напоре, и то је, чини се, аксиома. Међутим, засада преовладавају поделе и неумеће заједничког деловања.

Главну одговорност за то сносе државе и њихови лидери. Појавили су се и други учесници светских процеса. То су организације грађанског друштва, бизнис, научни кругови и верске заједнице. Међутим, улога и одговорност држава, њихових лидера и међудржавних организација и даље треба да буде одлучујућа.

Политика и морал

Односи међу државама не треба да се регулишу само нормама међународног права, него и правилима понашања заснованим на принципима општељудског морала.

Та правила треба да предвиђају уздржаност, поштовање интереса свих страна, консултације и посредништво приликом заоштравања ситуације и повећане опасности од избијања кризе. Могле су се избећи и украјинска и сиријска криза да су се њихови непосредни учесници и спољни актери руководили поменутим правилима понашања.

Етички кодекс је потребан и медијима. Они често подгревају ситуацију и загађују медијски простор. Уместо да помажу у спречавању и решавању конфликата, они фактички учествују у њиховом распиривању.

Најважније је да проблеми као што су обнављање актуелних светских тема, спој морала и политике, и правила понашања у глобалном свету, треба да буду у центру пажње држава и светског грађанског друштва.

Улога Русије

Улога Русије у превазилажењу кризе у светској политици може и треба да буде важна и позитивна. Време је да Запад одустане од покушаја њене изолације. То никада није уродило плодом. Пре свега треба одустати од „персоналних санкција“. У противном неће бити дијалога и шанси за поновно успостављање поверења. Сви могу само да изгубе од новог хладног рата.

Треба оставити по страни емоције и пропагандистичке ексцесе. Садашњој генерацији лидера водећих држава могу се ставити озбиљни приговори, али она и даље има шансу да заузме достојно место у историји. Била би велика штета да се та шанса не искористи.

Текст је објављен у скраћеној верзији.

Росијскаја газета. Сва права задржана.