Две опције за Сирију: федерализација или балканизација

Reuters
Данас су у Дамаску, Хомсу, Хами, Алепу и другим сиријским градовима и селима најважнија тема све присутније гласине о могућем следећем кораку у разрешењу грађанског рата у Сирији који траје преко четири године. Све су јаснији наговештаји да се спрема распарчавање државе дуж етничких и верских линија поделе, тако да се скоро и не види друга опција изузев федералног уређења и успостављања три аутономне регије које ће ипак остати у саставу државе.

Сутрадан по објављивању вести да је склопљен споразум о прекиду ватре новинска агенција Хавар – главни извор информација међу сиријским Курдима – објавила је интервју са Илхамом Ахмедом, чланом Извршног одбора Покрета за демократско друштво у сиријском делу Курдистана (Рожава). Најважнији детаљ овог интервјуа је саопштење о постигнутој сагласности да је подела без формалног растакања Сирије једино разумно решење. Према неким изворима, не ради се о простој „сагласности“ већ о некој врсти плана.

Према Ахмеду, Сирија би требало да се састоји од три ентитета. Северни делови би припали Курдима, јужни делови са Дамаском као престоницом били би под влашћу алавита, друза, хришћана и других, док би централни део припао сунитима. Све три регије имале би сопствене парламенте.

Некадашња подела Сирије у француској режији

Григориј Косач, стручњак за арапске земље и професор на Руском државном универзитету друштвено-хуманистичких наука, дао је изјаву за „Руску реч“ о вероватноћи договорене федерализације Сирије у односу на другу могућност – хаотичну „балканизацију“. Он је уједно подсетио на неке историјске председане:

„Могуће је спровести федерализацију Сирије. Та држава је на самом свом почетку била састављена од делова. На то нас подсећају дешавања из прошлости. Француска, којој је Лига народа дала мандат да управља Сиријом, поделила је територију ове земље по регионалним и етничким линијама“.

Професор Косач говори о догађајима из 1920. године, када је Француска, у жељи да спроведе своје политичке намере, а подстакнута страхом од арапског национализма, успоставила политичку фрагментацију формирањем протодржава у Сирији. Осим градова Алепа и Дамаска, који су били државни субјекти, и друзима је у тој подели било дозвољено да имају сопствену политичку јединицу под патронатом Француске. Баш као и алавитима, огранку шиита, који су данас најпознатији по актуелном председнику Башару Асаду. Алавити су под француским патронатом формирали посебну административну управу у планинској области у околини Латакије.

„Радило се о најважнија два града, односно о борби за превласт између Алепа и Дамаска, пошто су и један и други претендовали на статус престонице уједињене Сирије. Политичке и пословне елите ова два града ослањале су се на различите стране партнере и покровитеље. Дамаск је био усмерен ка Либану и арапским земљама на југу, док је Алеп тражио заштиту од кемалистичке Турске. Под извесним околностима могло је да дође и до коначне поделе између њих“.

Данас су се ствари веома измениле. У овом тренутку чини се да су сиријски Курди вољни да прихвате концепт аутономије у оквирима сиријске државе. Да ли ће председник Асад или његов наследник бити задовољан таквим решењем? Зар то неће испровоцирати Турску да изведе неку врсту „превентивног удара“ како би у зачетку угушила саму идеју о курдској држави? Та држава би могла да се појави на политичкој мапи региона непосредно уз курдске провинције југоисточне Анадолије, што још више брине Анкару.

„Могућност федералног уређења Сирије зависи од тога како ће напредовати дијалог између страна у Сирији“, наглашава професор Косач.

Скорашње отварање представништва сиријског Курдистана у Москви знак је успостављања „конструктивног дијалога“ двеју страна, како је то у приватном разговору описао један од курдских званичника. Правно посматрано, не постоје „две стране“. Није реч о дипломатској мисији, али канцеларија ипак представља неку врсту „званичног представништва“. Јасно је да су ствари кренуле у датом правцу.

Шта Москва може да добије, а шта да изгуби?

Уколико се сценарио федерације одложи, Русија неће ништа изгубити, а може нешто да добије, изјавио је у разговору за „Руску реч“ Вадим Козјулин, виши истраживач у московском Центру за политичка истраживања Русије („ПИР-Центар“).

„Сиријски Курди никада нису јавно објавили намеру да желе да оснују сиријску државу, али ствари ипак могу да еволуирају на исти начин као у ирачком Курдистану. Ради се формално о аутономној области која има све одлике државе унутар државе: владу, правни систем, војне формације (’Пешмерга’), одрживе изворе за попуну регионалног буџета, итд. Сиријски Курдистан би могао да следи њихов пример“.

У ситуацији када би Сирија опстала као јединствена држава, као што су се светске силе у новембру сагласиле, релативно успешна сарадња између мањинских група алавита и хришћана са сиријским Курдима могла би се успоставити под условом да су и једни и други спремни на компромис. Међутим, то зависи од тога хоће ли Курди из северних области ограничити своје амбиције само на добијање шире аутономије.

Блажа верзија Исламске државе

У садашњим околностима сарадња између сунитских племена и њихових вођа (од којих се неки третирају као „умерена опозиција“) са формалним „централним властима“ у Дамаску уопште није извесна.

Настанак сунитског ентитета који би имао неке особине државе после поделе у складу је са предлогом Џона Р. Болтона, стручњака америчког института Enterprise и амбасадора САД у Уједињеним нацијама од августа 2005. до децембра 2006. године. Некадашњи амбасадор је у новембру у листу The New York Times објавио чланак у коме стоји да је „најбоља алтернатива Исламској држави у североисточној Сирији и западном Ираку нова, независна сунитска држава“.

Амбасадор Болтон овај сценарио посматра кроз призму „стварања кредибилне алтернативе Исламској држави“ коју он дефинише као „Суни-стан“. У стварности то би представљало једнорелигијски ентитет у коме би следбеници шиитске верзије ислама и хришћани били у подчињеном положају. Ово подсећа на „ублажену“ верзију Исламске државе, коју Болтон сматра „могућим бедемом против Асада и иранских савезника у Багдаду“.

Тешко је очекивати да ће то прихватити водеће силе у региону које сада учествују у процесу решавања сукоба, односно Русија, Иран и Ирак, као и Сирија, која је још увек суверена држава.

Сунити, трећи стуб споразума

Могућност имплементације другог плана – одрживе сунитске аутономије као дела јединствене Сирије – веома је мала све док терористичка организација „Исламска држава” не буде поражена, пошто она на располагању има моћну војну машинерију радикализованих муслимана.

Међутим, ако се умереним сунитским групама, које су супротстављене Исламској држави и с њом воде борбе на терену, понуди платформа за оснивање посебне административне јединице у оквиру Сирије, можда ће то допринети стварању јединственог фронта против заједничког првостепеног непријатеља.

Било би корисно да Русија на тактичком плану подржи намере сунитских организација, тврди Козјулин, истовремено наглашавајући потребу да руска дипломатија буде флексибилна:

„Узимајући у обзир дубок анимозитет који сунити (већинска група у Сирији) гаје према Асадовом режиму, за Москву би било боље да их не одбацује него да тражи начин на који би могла сарађивати са њима на обострану корист“.

С обзиром на све наведено, може се рећи да је најбоља опција Сирија као јединствена држава. Међутим, за ту могућност је већ вероватно прекасно, с обзиром на уобичајене пратиоце сваког грађанског рата – дуготрајну мржњу и крвну освету. У овом тренутку су дешавања на политичком и војном плану врло динамична. Коначно решење ће највероватније бити једна од две опције: федерализација или балканизација.

Владимир Михејев је политички аналитичар, један од аутора пројекта Troyka Report

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“