Досадашњи односи између Русије и Европе у правном смислу су се базирали на Споразуму о партнерству и сарадњи из 1994. То је свеобухватан и веома детаљан документ који прописује различите аспекте сарадње, а као политички циљ прокламује односе „стратешког партнерства“.
У идеолошком смислу Споразум је заснован на идеји о „Великој Европи“, тј. некаквој симбиози јединствених правила и система вредности који се формирају око Европске уније. Русија је тада третирана (и у том тренутку је била спремна да и сама себе тако доживљава) као реципијент правних норми, а не као њихов равноправни творац.
Средином 2000-их је покренут разговор о припреми новог основног споразума уместо старог, већ поменутог Споразума о партнерству и сарадњи, који је истицао 2007. године. Било је предвиђено да наредни споразум узме у обзир стечено искуство сарадње и да постави темеље даљег квалитативног зближавања. Међутим, у то време је политичка ситуација већ почела да се мења. Односи су заиста квалитативно промењени, али не у позитивном, већ у негативном смислу.
На први поглед, појам „постсовјетски простор“ није чврсто везан за прелазни период. Њиме се обележава извесна реалност која се појавила после распада некада јединствене државе. После избијања и брзе ескалације украјинске кризе дошло је и до узајамног увођења санкција. Тако је завршена ера декларисаног „стратешког партнерства“. Она није остала у много лепој успомени ни једној ни другој страни.
Чак и уколико се у Украјини без већег труда успостави потпуни мир, што је крајње тешко претпоставити, Русија и Европа се неће вратити на претходни модел међусобних односа. Једноставно речено, Русија више не жели да буде део јединствене Европе, а јединствена Европа се уморила од експанзије и тежи да се повуче у себе, како би могла решавати многобројне унутрашње проблеме.
Требало би истаћи неколико основних параметара у оквиру којих разматрање будуће схеме има смисла.
Немогуће је обновити „стратешко партнерство“ по моделу из 1990-их и 2000-их. Логика „Велике Европе“ више није употребљива. После садашње кризе односи неће бити свеобухватни, него ће се највероватније концентрисати на поједине примењене области. Русија је, заправо, предлагала такву варијанту далеко пре почетка украјинске кризе.
Највероватније више неће бити у оптицају ни питање „заједничког система вредности“, с обзиром да Русија оспорава тај систем. Уосталом, постоји велика вероватноћа да ће у самој Европској унији доћи до промене тог система због потребе за преиспитивањем модела интеграције. Проблем избеглица већ служи као катализатор тог процеса.
Постоје практична питања о којима се у оквиру односа између Русије и Европске уније не може говорити апстрактно, без обзира на политичку атмосферу. То су енергетика (у којој ће обе стране зависити једна од друге, бар у наредних пар деценија), кретање становништва (сада је ово питање много актуелније у вези са проблемом избеглица) и развој пограничних територија (погранична сарадња је условљена неопходношћу решавања заједничких проблема). У сваком од поменутих праваца није искључена интензивна сарадња, али се све то не мора обавезно повезати у један заједнички програм који би био утемељен на некаквим заједничким основама, утолико пре што у самој Европи може доћи до промене нормативних темеља – и под утицајем унутрашњих промена, и услед склапања Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства под покровитељством САД.
Питање перспектива и економског развоја сада је далеко мање актуелно на терену „Велике Европе“, јер она није заживела, и знатно је актуелније на терену „Велике Евроазије“. Главни разлог таквог преокрета је у чињеници да се Кина окренула према западу (у географском смислу) и има врло озбиљну намеру да отвара нове путеве према Европи и Средоземљу. У изградњи „Велике Евроазије“ не постоји потреба за форматом Русија – Европска унија. Ту је потребан свестрани дијалог: Европска унија – Евроазијска економска унија (ЕАЕУ), Русија/ЕАЕУ – Кина, ЕУ – Кина, и најзад, Кина – ЕАЕУ – Европска унија.
У овој последњој комбинацији има смисла разговарати о темама о којима су раније разговарали Брисел и Москва, тј. о заједничком економском простору, о хармонизацији норми и правила. Евентуална предност овог многоугла је у томе што он има шансу да реши проблем земаља које су се „заглавиле“ између различитих интеграционих пројеката и претвориле у поприште бесмислене конкуренције, или су једноставно свима постале терет. Реч је о појединим бившим савезним републикама које нису успеле да стекну стабилну основу за сопствени развој.
Принципијелно је измењен и садржај појма „европска безбедност“. Ту се не ради само о Украјини и другим земљама где Русија и ЕУ/НАТО ступају у стварну или фиктивну конфронтацију.
Европа у целини престаје да буде територија гарантоване стабилности. Са једне стране, то је везано за чињеницу да ЕУ не може (и неће моћи) да се огради од све фаталнијих промашаја на Блиском истоку. Са друге стране, у том пројекту се све више нарушава унутрашња равнотежа, што ће проузроковати демонтажу кохезионих режима (Шенген, по свему судећи нема шансе за опстанак у садашњем облику) и продубљивање несугласица између њених чланица.
Најопаснија зона је југоисток Европе, тј. Балкан, где криза европске идеје може довести до обнављања конфликата који су недавно само привидно били угушени.
И ту ће избеглице послужити као моћан катализатор. Централна Еврпа се све више удружује против Берлина и захтева од њега да реши питање избеглица, и то фактички на нивоу целе Европе. Тако некадашњи апологета европског пројекта прети да постане његов главни критичар. И на крају, нестабилна ситуација у земљама „Источног партнерства“ и превирања у Централној и Источној Европи престављају спој који у најгорем сценарију може проузроковати нову верзију конкуренције за „међуевропски простор“, а та конкуренција је у 20. веку већ изазвала два велика рата.
Фјодор Лукјанов је главни уредник часописа Russia in Global Affairs, директор за научне пројекте међународног дебатног клуба „Валдај“.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
„Све смо ближи великом рату“