Страхоте добровољне изолације

Криза приморава на штедњу. Бележи се интензивнији пад потрошачке активности становништва него што су то прогнозирали аналитичари. Чак и најсмелији прогнозери предвиђају ескалацију социјалних протеста тек у случају да пад животног стандарда буде двоструко већи од стања из 2013. године, тј. пре почетка кризе. Потенцијал трпљења је и даље велики, као и спремност грађана да се прилагођавају и „стежу каиш”.

Држава креше социјална давања, тј. оно што обично креше свака држава када доспе у тешку ситуацију.

„Под нож” иде „људски капитал”, тј. оно од чега у савременом свету зависи развој. У тој ситуацији је опасно и „сажимање социјалне државе” само по себи, уколико се не стварају нове могућности помоћу којих становништво може да преживи, тј. да зарађује захваљујући сопственој предузимљивости. Међутим, још је опасније што се то дешава у контексту необузданог „пира за време куге”, у коме учествује мали број привилегованих лица. У историји се још није догодило да таква ситуација потраје без икаквих последица. Друга је ствар што је у нашем случају тешко предвидети колико дуго ће тај период трајати.

Ситуација у Русији је специфична по томе што се истовремено увећавају свакојаки намети, који се условно могу окарактерисати као споредан порез. Историјски гледано, то је традиционалан модел понашања руске државе, када се на сваку кризу одговара јачањем фискалног јарма.

Путиново обраћање „извозницима обојених револуција”

После десет година Владимир Путин је одржао говор на заседању Генералне скупштине УН. Руски лидер је у своме говору био мирољубивији од свог америчког колеге, и испољио је више добре воље на којој почивају основни принципи Уједињених нација. Па ипак, Путин није пропустио да скрене пажњу на погрешан пут којим иду они што игноришу принципе ове организације, јер су ти принципи ипак сачували свет од глобалних потреса.

Друга „природна” руска реакција на кризу је „зачауривање”, тј. самоизолација.

Прекид веза са спољним светом са једне стране се доживљава као начин да се „уштеде девизе”, од замене увозне робе домаћим производима (уместо које су, рецимо, азијске земље својевремено предлагале управо извоз) до оријентације на редукцију туристичких путовања у иностранство.

Са друге стране, постепено „затварање земље” има за циљ минимизацију фамозног „штетног утицаја трулог Запада”, узимајући у обзир, наравно, могућности савремених средстава комуникације. Ово доба се разликује од совјетског по томе што су сада „зидови” природнији и чвршћи, и што се граде пре свега у свести самих становника.

Непријатељство или крајње неповерење према Западу на челу са Америком већ је увелико подржано у широким народним масама, и та подршка је „природна” – све то већ долази изнутра. За разлику од совјетског периода, на данашњем Западу се не сагледавају никакве „прогресивне мирољубиве снаге”, него је све једно велико и брутално, штетно и развратно „ђубриште”, које нам непрестано, подмукло и агресивно прави разне смицалице.

Ми смо практично сами на овом свету, али смо поносити, и уједно љути готово на свакога.

Данашњи конзервативни изолационизам пустио је дубоко корење у масовној свести. Почетком 1990-их је још и постојала некаква заинтересованост да се сазна како тамо код њих, на том Западу, све функционише, али сада је пресуда изречена коначно и неповратно: ништа „њихово” нама не одговара, ништа нам то није потребно, ми имамо искључиво свој сопствени пут.

Нико више неће ни знати истину, и готово да неће бити никога ко може у пракси да оцени „светско искуство”. Сви су се затворили у своја четири зида.

Повлачење у себе у контексту архаичне идеолошке флоскуле „повратак у будућност”, прокламоване на сваком ћошку, додатно успорава деловање на читав друштвеноекономски развој Русије. Многи то губе из вида, сматрајући да се ради о некаквом безазленом конзерватизму.

Ми Руси се више не такмичимо са Западом, не тежимо да га у нечему стигнемо и престигнемо. Таква атмосфера у друштву (уз срозавање образовања и свргавање култа знања и науке) сузбија научне, инжењерске и проналазачке пориве. Ми више не тежимо да будемо „први у космосу”.

Ми само желимо да некакву скупу увозну стварчицу (која се плаћа све скупљим девизама) заменимо сличном, али својом, која је произведена новцем из буџета захваљујући специјалном државном програму. Поред тога, ми не предлажемо ни алтернативне моделе праведнијег уређења друштва. Ми се једноставно ограђујемо.

Пре или касније ћемо морати да се извлачимо из тог изолационизма. Међутим, нови излазак и повратак у свет биће далеко сложенији од оног који смо имали после пада совјетског режима. Добро је још ако томе не буде претходио неки велики војни сукоб са спољним непријатељем и ако ескалација кризних појава у економији не прерасте у катастрофу.

Повратак у свет друштва које је дубоко инфицирано архаичним идејама и сумњичавошћу према иновацијама позајмљеним споља одвијаће се у условима режима који је у својој бити ауторитаран. Тада у земљи већ више неће бити масовне социјалне базе за реализацију прогресивних идеја. Тај режим ће на свој начин користити методе реформи Петра Првог с почетка 18. века.

Питање је само хоће ли до тада већ бити прекорачена црта иза које више нема повратка и после које више никаква убрзана модернизација неће моћи да помогне.

Георгиј Бовт је политиколог и члан Савета за спољну и одбрамбену политику.

Извор Газета.ru

Росијскаја газета. Сва права задржана.