„Црвене линије“ на постсовјетском простору

Објашњавајући политику Русије према постсовјетском простору и актуелним конфликтима на њему неопходно је формулисати неколико општих теза на које ћемо се даље ослањати. Неке од њих ће деловати апстрактно, али су оне важне за схватање мотива и стратегије Москве.

У последња два столећа Русија је три пута (1812–1814, 1914–1918. и 1941–1945) учествовала у ратовима у којима је пораз угрожавао и само њено постојање. Сва три поменута рата водила је против јаких коалиција са центром у Западној Европи. То значи да се руска политика безбедности гради полазећи од опасности која прети са Запада. Један од аксиома те политике је да се не дозволи приближавање војне инфраструктуре западних земаља или војнополитичких блокова самим границама Русије.

Са друге стране, бар од 16. века, или откако је артиљерија постала кључна ратна технологија која обезбеђује војну надмоћ, Русија је изузетно заинтересована за непрекидну економску, технолошку и културну размену са Западном Европом. Управо уклањање препрека за такву размену служило је као покретачка снага Ливонског рата и оснивања Петербурга. Управо због тога Русија толику пажњу посвећује опасности од појаве алијанси у Источној Европи које би биле усмерене против ње и изоловале је од западноевропских партнера.

Четврт века постсовјетске Русије – много или мало?

У руској стратегији се Запад као претња комбинује са Западом као извором знања и технологија. У тој перспективи кључни задаци руске спољне политике на постсовјетском простору састоје се у томе да се, са једне стране, не дозволи приближавање војне инфраструктуре Запада њеним границама, а са друге, да се не дозволи стварање „кордона“ који је одваја од Западне Европе.

Егзистенцијална опасност

Поменуте претње Русија доживљава као егзистенцијалну опасност која угрожава и само њено постојање. Због тога би било наивно очекивати да ће она, суочена са таквим опасностима, велику пажњу посвећивати позитивном имиџу у очима Запада (утолико пре што је он свакако у принципу недостижан), или рецимо идеалистичким аргументима демократизације међународних односа, или неким конкретним тумачењима норми међународног права. Политика усмерена на ограничавање или уклањање поменутих опасности темељи се на крајње реалистичном схватању међународних процеса и полази од оцене равнотеже војнополитичких потенцијала Русије, њених савезника и њених могућих противника.

Ако је умесно говорити о ограничавању суверенитета постсовјетских земаља од стране Русије, онда се та ограничења тичу само оних потеза поменутих земаља који могу непосредно или посредно изменити војнополитичку равнотежу у ширем руско-западном граничном појасу. Управо је из тог разлога Москва подозрива када је реч о покушајима смене режима (или друкчије речено, државног преврата) у суседним земљама. Тако су 2003. године у Грузији, и 2005. и 2014. у Украјини усред масовних акција протеста на власт долазиле снаге које су тежиле да промене ту равнотежу у смеру неприхватљивом за Русију.

Извор: Getty Images/Fotobank

Овде се треба оградити у том смислу да Русија није третирала сарадњу са САД и НАТО-ом на постсовјетском простору као игру у којој само један побеђује, а сви остали губе. На пример, у Киргизији је од 2001. до 2009. године постојала ваздухопловна база антитерористичке коалиције чија је намена била пружање подршке операцији у Авганистану (од 2009. године она је дејствовала као транзитни центар и коначно је затворена 2014. године). Русија се није противила стварању те базе јер је била солидарна са Сједињеним Америчким Државама у њиховој борби против међународног тероризма. Та солидарност је анулирана после једностраних потеза САД у међународној политици, конкретно после операције у Ираку, ширења НАТО-а на постсовјетском простору и планова за размештање система противракетне одбране у Европи.

Крај илузије о „седењу на више столица“

Такође је познато да се Русија није снажно противила уласкутри балтичке земље у НАТО 2004. године. То се понекад наводи као пример мирног ширења Алијансе на бившој територији СССР-а, који може послужити као преседан за Грузију и Украјину (а њима је на самиту НАТО-а у Букурешту у априлу 2008. године обећано чланство у овој организацији). Међутим, Летонија, Литванија и Естонија ступиле су у НАТО у ситуацији када се Москва још надала да ће таква сарадња са Алијансом и њеним кључним чланицама узимати у обзир интересе саме Русије. Поред тога, ако се чланство балтичких држава у НАТО-у још и може трпети, с обзиром на малу стратешку дубину коју Алијанса има у том региону, онда би улазак Грузије и Украјине у западни војни блок за Русију био потпуно неприхватљив. Присуство војног блока на Кавказу и постављање његове војне инфраструктуре на руско-украјинској граници значило би да је Русија незаштићена. Према томе, на Балтику је у потпуности исцрпљен ионако мали потенцијал мирног ширења који је НАТО имао на простору бившег СССР-а.

Матрица конфликата

Термин „замрзнути конфликт“ је помало незгодан, јер је спој различитих и потпуно оригиналних ситуација, а и иначе је понекад тешко јасно формулисати критеријуме решености неког конфликта.

На пример, може ли се сматрати да је решен конфлкт у Босни и Херцеговини, где и даље постоји дубоко неповерење између српске и муслиманске заједнице? И да ли се замрзнутим може сматрати конфликт у Придњестровљу, где се током две деценије одржава стабилан мир и стране сарађују у многим правцима, а не слажу се само по питању статуса територије? Да ли се може сматрати да су решени грузијско-абхаски и грузијско-осетијски конфликт? Са гледишта абхаске и осетијске стране постојеће супротности су институционално решене признавањем независности двеју република од стране Русије. Да ли би Крим постао регион „замрзнутог конфликта“ да није било енергичне интервенције Русије у марту 2014. године?

Према томе, практично гледано, бесмислено је и само питање политике Русије према „замрзнутим конфликтима“. Ако се искључе најуопштеније тезе о недопустивости решавања тих конфликата применом силе, те о широком дијалогу и компромису између сукобљених страна, онда ће се испоставити да се приступ Москве сваком конкретном конфликту временом мењао, а карактер сваког од тих конфликата је такав да се они међусобно тешко могу поредити.

Извор: Corbis / All Over Press

Чини се да би било продуктивно описивати конфликте на постсовјетском простору по матрици у којој би била одражена два параметра: 1. низак или висок ниво заоштрености конфликта и 2. значај његовог геополитичког контекста.

Фактор заоштрености показује у којој мери су стране спремне да прихвате компромис, колико је снажан фактор насиља и сећања на насиље у односима сукобљених страна, и у којој мери виђење будућности једне стране искључује варијанту будућности друге стране.

Фактор геополитике показује у којој мери се конфликт доводи у контекст руско-западних неслагања везаних за постсовјетски простор. Треба рећи да место сваког конкретног конфликта на овој матрици није фиксирано и непроменљиво. Конфликти се по тој матрици могу премештати како под утицајем самих сукобљених страна, тако и под утицајем спољних сила.

Приступ Русије замрзнутим конфликтима

Током деведесетих и почетком двехиљадитих година приступ Русије решавању конфликата уАбхазији и Јужној Осетији зависио је од неколико фактора. Пре свега, она се сама непосредно суочавала са проблемом фрагментације државе и оружаним сепаратистичким покретом, те је за њу крајње непожељна била перспектива преиспитивања државних граница између чланица Заједнице независних држава.

Друго, Русија је улагала велике напоре у стабилизацију Грузије, и конкретно је војном силом подржала Едуарда Шеварнадзеа у његовој конфронтацији са присталицама свргнутог председника Звијада Гамсахурдије.

Треће, Запад је генерално признавао посебну одговорност Русије за мир и стабилност на постсовјетском простору, и у том погледу са Москвом није имао несугласица попут оних које су се појавиле у протеклој деценији. Такмичење између руских и западних дипломата у процесу решавања постсовјетских конфликата није излазило из оквира уобичајене борбе за престиж, нити је било у истом контексту са темама које је Русија доживљавала као егзистенцијалну опасност.

Извор: РИА Новости

Москва је предузела много покушаја да реши два конфликта. На њену иницијативу су 1996. године уведене економске санкције Абхазији које су предвиђале њену саобраћајну блокаду, с тим што су са мора ту блокаду подржавале руске поморске граничарске службе. Касније је министар спољних послова Русије Јевгениј Примаков организовао преговоре о консолидацији односа између Абхазије и Грузије према формули „заједничке државе“.

Стране су биле близу постизања споразума када је Тбилиси одбацио и саму формулу. Русија је учествовала у подстицању иницијатива за решавање конфликта које су покретане у оквиру Групе пријатеља генералног секретара УН за Грузију. У овом случају је жестина конфликта представљала препреку за његово решавање. У Абхазији је у више наврата постојала опасност од обнављања борбених дејстава (најупадљивија епизода у том низу била је ситуација у којој су грузијске специјалне службе пребациле у Абхазију одред чеченског командира Руслана Гелајева у јесен 2001. године). Абхаски национални пројекат, како је он формулисан у 20. веку и нарочито током конфликта почетком деведесетих, третирао је боравак Абхаза у саставу грузијске државе као угрожавање самог постојања абхаског народа.

Нешто мање иницијатива су руске и западне дипломате покретале када је реч о решавању грузијско-осетијског конфликта, који је у суштини био у сенци грузијско-абхаског конфликта. Од 1992. године функционисала је Мешовита контролна комисија коју су чинили представници Грузије, Јужне Осетије, Северне Осетије и федералних власти Русије. И поред заоштрености конфликта и његових тешких хуманитарних последица (на пример, протеривање Осетина из унутрашњих региона Грузије), и поред елемената двају националних пројеката (грузијског
и јужноосетијског) који су се међусобно искључивали, ипак је сарадња између представника двеју етничких заједница „на терену“ често била активна и позитивна. На пример, на граници је цветала трговина која се ослањала на велики пијац у селу Ергнети. За разлику од Абхазије, овде није забележено обнављање оружаних сукоба.

Од Грузије до Приднестровља

Ситуација око грузијско-абхаског и грузијско-осетијског конфликта нагло се изменила када је на власт у Грузији дошао Михаил Сакашвили. Он је покушао да „одмрзне“ конфлкт и конкретно да пошаље армију и полицију у Јужну Осетију у лето 2004. године, што је створило додатне потешкоће.

Сама стратегија грузијских власти од средине двехиљадитих састојала се у томе да се оба ова конфликта пребаце на колосек грузијско-руске конфронтације, а затим да се та конфронтација угради у контекст све већих супротности између Русије и Сједињених Америчких Држава по низу питања везаних за европску безбедност (ширење НАТО-а, судбина Споразума о конвенционалном наоружању у Европи, размештање система противракетне одбране у Европи и статус Косова). Тако су оба ова конфликта доспела у исти геополитички контекст, који је за Русију био повезан са егзистенцијалним опасностима. У Русији се са разлогом сматрало да Грузија у своме стремљењу ка НАТО-у очекује покровитељство Алијансе у примени силе ради успостављања контроле над Абхазијом и Јужном Осетијом. Москва није могла допустити такву операцију (која би фактички значила етничко чишћење на двема територијама и протеривање или масовно истребљење Абхаза и Осетина), не само из хуманитарних разлога.

Извор: РИА Новости

Такав сценарио био би такође знак да чак и релативно слаба Грузија може игнорисати став Русије по питањима безбедности у непосредној близини њених граница. Управо то је био разлог оштре оружане реакције Москве на догађаје у Јужној Осетији ноћу уочи 8. августа 2008. године. Првобитни текст Медведевљевог и Саркозијевог плана претпостављао је покретање међународне дискусије о статусу Абхазије и Јужне Осетије. Испуњавање ове тачке могло би скинути са дневног реда признавање двеју република као независних држава и сачувало би територијалну целовитост Грузије, бар као некакву правну фикцију. Међутим, грузијске власти су уз подршку САД и ЕУ одбациле ту тачку, тако да житељима Абхазије и Јужне Осетије није остало ништа друго чиме би могли осигурати сопствену безбедност, осим да прогласе независност.

Потпуно је другачија ситуација у Нагорно-Карабаху. Тамо су борбена дејства дуго трајала, било је доста жртава са обе стране, а нестабилни режим примирја прекидан је спорадичном ватром и сукобима на линији раздвајања. Вођена је и веома интензивна пропаганда мржње према непријатељу, посебно у Азербејџану, што је отежавало решавање конфликта.

Међутим, и поред тога постоји стабилна сагласност кључних посредника – учесника Групе Минск – у погледу принципа решавања конфликата. Чак и нагло погоршавање односа између Русије и Сједињених Америчких Држава није пољуљало ту сагласност.

У јулу 2015. године копредседник Групе Минск из САД Џејмс Ворлик окарактерисао је питање Карабаха у интервјуу као „простор на коме се приступи Москве и Вашингтона подударају“. Управо та подударност помаже посредницима да мање или више ефикасно сузбијају ескалацију локалних оружаних сукоба у Карабаху. За придњестровски конфликт, према класификацији коју предлажемо, карактеристичан је низак ниво заоштрености. У региону се не понављају случајеви примене силе. Стране у конфликту сарађују по широком кругу питања. Са друге стране, у Придњестровљу има велики значај геополитички контекст овог конфликта. На пример, једина препрека за решавање конфликта 2003. године на основу такозваног „Козаковог меморандума“ била је тачка о задржавању руских мировњака у Придњестровљу.

Председник Молдавије Владимир Вороњин, после сусрета са амбасадором САД, у последњем тренутку је одустао од потписивања споразума о решавању конфликта, иако га је сам већ био парафирао. За Русију је очување њеног војног присуства у стратешки важној тачки било и остаје елемент осигурања њене сопствене безбедности.

Време када се пуцало на Бели дом

У истом рангу се може оценити и актуелни конфликт на југоистоку Украјине. И поред жестоких борбених дејстава, великих губитака са обе стране и тешких хуманитарних последица, и даље постоји перспектива његовог решавања уз очување територијалне целовитости Украјине (у границама после 18. марта 2014. године). Тај конфликт се принципијелно разликује од других унутрашњих конфликата у земљама постсовјетског простора по томе штоДоњецка и Луганска Народна Република не инсистирају на својој независности. Питање статуса отцепљених територија (које је иначе било главни камен спотицања у Абхазији и Јужној Осетији, и које је и даље камен спотицања у Карабаху) већ је решено и прописано у документима које су потписале обе стране: у Минском протоколу од 5. септембра 2014. године и Комплексу мера за испуњавање минских споразума од 12. фебруара 2015. године. У складу са тим документима ДНР и ЛНР остају у саставу Украјине уз услов да им се пружи аутономија. Да је током протеклих пола године на линији раздвајања могао ефикасно да се сачува режим прекида ватре, још би се могло говорити и о ниској заоштрености овог конфликта.

Извор: РИА Новости

У конфликту у Донбасу такође има значаја геополитички контекст. Несугласице поводом спољнополитичког избора Украјине постале су један од разлога масовних акција протеста у Кијеву, преточених у државни преврат у фебруару 2014. године. Унутрашњи конфликт у Украјини постао је главни, мада не и једини фактор наглог погоршања односа између Русије и Запада. Русија је заинтересована за стабилизовање Украјине на темељима који за саму Русију гарантовано нису непријатељски. Ако се суди по резултатима рада „Нормандијске четворке“, за такав приступ се залажу и Француска и Немачка. Само је отворено питање да ли се са таквим приступом слажу Сједињене Америчке Државе. Парадокс је што управо украјински представници сада позивају на замрзавање конфликта и одустајање од његовог решавања. Конкретно, директор украјинског
Националног института за стратешка истраживања и саветник председника Украјине Владимир Горбулин отворено говори да је та перспектива пожељна за Кијев.

Границе власти великих сила

Ако се вратимо на поменуту схему, пут ка решавању конфликата састоји се у њиховом померању по матрици удесно и надоле, у смеру смањења заоштрености и њиховој изолацији од геополитичких супротности. То је веома тежак пут, али искуство Придњестровља (када је реч о смањењу заоштрености) и Нагорно-Карабаха (када је реч о изоловању од геополитичких противречности) показује да се тај циљ у принципу ипак може остварити. Искуство Абхазије и Јужне Осетије показује колико може бити опасно довођење великих геополитичких противречности у везу са жестоким локалним конфликтима чије стране се придржавају ставова који се међусобно искључују. Било би умесно рећи да и Русија и њени западни партнери признају да не могу бити у потпуности неутрални када је реч о решавању конфликата на постсовјетском простору. Њихова сагласност у погледу Карабаха је изузетак, и тешко да он може постати правило.

Потребно је такође имати на уму да се у светској пракси крајње ретко срећу случајеви реконсолидације државе која је већ једном подељена. Можда је повратак отцепљене Чеченије у састав Русије једини пример такве врсте. Тај пример показује колико тежак и сложен може бити тај процес.

Извор: Јуриј Козирев / NOOR

Не треба заборавити ни чињеницу да решавање конфликата на територији бивше Југославије – у коме су западне земље и институције играле кључну улогу и где је фактор геополитичких противречности био практично искључен – иде у прилог варијанти контролисане поделе некадашњих јединствених држава, а не њиховом поновном уједињавању. Велике државе, које остварују посредничку функцију или претендују на њу, такође не треба да заборављају да њихов утицај није неограничен. У крајњој инстанци перспективе решавања конфликта зависе од спремности самих сукобљених страна да га реше.

Двадесетогодишње искуство покушаја решавања конфликта на постсовјетском простору обилује пропалим мировним иницијативама. Ако најкрупнији актери нешто заиста могу да бирају, онда могу да бирају хоће ли житеље конфликтних територија искористити као таоце својих геополитичких противречности, или их неће искористити у том својству. У њиховој власти је да што поузданије искључе геополитички контекст из процеса решавања конфликата. То значи да је свеобухватна, равноправна и обавезујућа дискусија о систему безбедности у Европи и даље актуелна. Догађаји последњих година требало би да убеде све актере на овом континенту да су покушаји изградње безбедносног система на темељима једностраних потеза НАТО-а или Европске уније контрапродуктивни.

Аутор је старији научни сарадник Центра за проблеме Кавказа и регионалну безбедност Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО)

Росијскаја газета. Сва права задржана.