Има ли Mосква „план Б"? Могућности и ризици сиријске операције

Алексеј Иорш
„Русија је, са Владимиром Путином на челу, искористила тренутак када јој се пружила могућност да преокрене ситуацију на Блиском истоку и примора остале да реагују на њену иницијативу. У исто време, Москва се ставља на једну страну у бруталном грађанском, па чак и верском рату. Осим тога, питање је хоће ли Русија моћи лако да напусти ту територију ако нешто крене наопако“, пише познати руски политиколог Фјодор Лукјанов у чланку „РМагазина“, нашег додатка за часопис „Недељник“ који је изашао из штампе 29. октобра.

Јесен 2015. године постала је још једна важна прекретница у руској политичкој историји. Први пут после више од четврт века Русија званично реализује крупну војну операцију у иностранству. Мотив није „политички коректна“ мировна акција, него разлози стратешке природе. Москва позива друге земље у међународну коалицију против терора, али свима даје до знања да је спремна и да дејствује самостално. 

То је несвакидашњи догађај у међународној ситуацији. Протекли петнаестогодишњи период обележен је успоном активности САД и њихових савезника у примени силе приликом решавања (мада се то тешко може назвати решавањем) регионалних конфликата, пре свега на територији Блиског истока, схваћеног у ширем смислу тог појма. Резултат тих активности је растурени мравињак разноврсних конфликата, верски рат који се распламсава у муслиманском свету и беспомоћност спољних сила пред процесима које су саме иницирале. 

Сада, када се Русија непосредно укључила у блискоисточну политику и устремила у само средиште сиријског вртлога, посебно је важно да се направи критички осврт на лекције из ранијих година. 

Јасни су мотиви који су побудили Кремљ да донесе одлуку о војној операцији далеко изван националних граница. Организација „Исламска држава“ (ИД) забрањена је у Русији и отворени је њен непријатељ. Поред тога, важан фактор је био и политички осећај Владимира Путина. Он је сагледао могућност да се преокрене ситуација и приморао остале да реагују на његову иницијативу, а не обрнуто. Демонстрација знатно повећаних војних могућности Русије није циљ него фактор, као уосталом и формирање круга важних партнера од Техерана до Бејрута. 

Исто су толико очигледни и ризици. У бруталном грађанском рату Москва фактички учествује на једној страни – на страни Башара Асада, а такође и у верском рату солидаришући се (па макар и ситуативно) са шиитском мањином муслиманског света против сунитске већине. Таква ситуација захтева да се пажљиво осмисли политички курс, јер у противном може бити великих губитака, укључујући и губитке на унутрашњој политичкој сцени Русије, с обзиром на конфесионалне особености руских муслимана.

Односи са Западом се само компликују. Сви су заинтересовани за то да исламисти буду озбиљно уздрмани. Али могући успех Русије у том погледу везан је за јачање њеног утицаја, а такође за јачање позиције Асадове владе, што значи да је негативан однос САД и њихових савезника гарантован. Засада је тешко предвидети хоће ли доћи до директне конфронтације са Москвом. Постоји нада да су из ранијег искуства ипак извучене одређене поуке. Било како било, водећи актери ће у најбољем случају остати неутрални. Са друге стране, жесток информациони рат је неизбежан, и он је већ почео.

Главна дилема ратова које сада воде велике земље је у томе што у њима не постоји појам „победа“. Војне операције протеклог периода извођене су готово искључиво са циљем да се смени власт и тај циљ је увек постизан – у Авганистану, Ираку, у Либији. Они који су постигли тај успех снебивали су се да га окарактеришу као победу.

Уосталом, уништавање непожељне власти никада и није означавало победу. Самог победника је војни успех приморавао или да се бави изградњом државе (Авганистан, Ирак), што је било скупо и није уродило плодом, или да се одмах повуче (Либија), оставивши иза себе рушевине државности. Како год било, циљ сваке војне операције на крају се свео на тражење „стратегије напуштања територије“.

Учешће Русије у Сирији има бар једну особеност по којој се принципијелно разликује од деловања САД и НАТО-а од почетка двехиљадитих. Москва, наиме, не тежи да смени актуелну власт, него да је сачува и ојача. Шта год се говорило о томе да је Асад изгубио легитимитет и да нема ефикасну контролу над већим делом територије, ипак сарадња са регуларном армијом и административним апаратом (и поред тога што је тај апарат знатно ослабљен) пружа више могућности него помоћ побуњеницима.

Тиме се, међутим, не скида са дневног реда питање „стратегије напуштања територије“, посебно ако се ситуација не буде развијала онако како је планирано. На крају крајева, у ваздушне нападе на ИД Американци полећу из ваздухопловне базе Инџирлик у Турској, где ће и остати у случају да се ситуација на терену преокрене у негативном смислу, а руски пилоти су базирани у самој Сирији.

Сваки рат има своју логику, која у одређеном тренутку надјача политичку сврсисходност. А тада је већ тешко искочити из јаме. То потврђује блискоисточно искуство готово свих сила које су покушавале да у овом делу света играју велику игру.

У претходној деценији, када су се Сједињене Америчке Државе заглибиле на Блиском истоку, руски коментатори су са дискретном злурадошћу примећивали да Русија има бар једну предност у односу на САД. Она, наиме, може себи да дозволи да се не меша у конфликте који се не тичу њених непосредних интереса, док су САД као светски лидер обавезне да то чине. Од тада су се амерички апетити смањили и сада су у оптицају други облици деловања, усмереног на избегавање директног увлачења у сукоб. Али зато је Русија обнављањем својих војних могућности сада поново окусила конкретно дејство у том смислу. То је боље од депресивног сагледавања сопствене немоћи, што је редовно био случај када су у питању руске власти и руско друштво у претходном периоду тријумфа монополарности. Са друге стране, историја Блиског истока нас учи да тамо никада ништа не иде онако како је унапред замишљено. И то не треба губити из вида.

Фјодор Лукјанов је председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику и професор Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије“

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“