Колико ће трајати тријумф Русије у Сирији?

Русија засада тријумфује у операцији коју од 30. септембра њене војно-космичке снаге спроводе у Сирији. Дејства руских пилота, неочекивана и успешна примена крстарећих ракета и координација са сиријским копненим трупама – све се то у руским медијима приказује као супротност дуготрајној и недовољно успешној операцији западних савезника против „Исламске државе“ (ИД).

Запад је, међутим, руску операцију дочекао на нож, и уложио је велики напор да постигне минималан споразум о сарадњи. Штавише, Москва и Запад су покренули моћну међусобну информациону борбу од првих дана учешћа руске авијације у сиријском грађанском рату.

Док се Кремљ трудио да демонстрира високу обученост и ефикасност своје армије, већина западних политичара и медија доводила је у питање сврсисходност учешћа руске војске у конфликту, као и њене успехе. Засада је свакако рано доносити коначан суд о томе хоће ли Русија моћи да успостави стабилност у Сирији и да уништи „Исламску државу“.

Међутим, већ се добро оцртавају контуре информационе борбе која се води напоредо са ратом на Блиском истоку. Исто тако се може говорити и о многим потезима западних и блискоисточних политичара који на први поглед изгледају потпуно нелогично. Сада је јасно и какву тактику су изабрали сиријски председник Башар Асад и његови савезници Техеран и Москва.

Кремљ надиграо западне земље у Сирији

Москва је муњевито покренула војну акцију, али ју је припремала недељама, а можда чак и месецима. Најтежа је била политичка припрема, тј. усаглашавање ставова са заинтересованим странама.

Руска војна акција – изнуђена мера

Москва је била принуђена да се директно умеша у сиријске догађаје. У суштини је Асад изгубио приступ налазиштима нафте, тако да би без овакве подршке пре или касније свакако био поражен. Ситуацију у којој се налазио није могла да преокрене чак ни веома значајна војна помоћ Русије и Ирана.

Сиријски лидер је, додуше, дочекао да у непријатељском табору дође до потпуног раскола – његови противници већ +почели да се боре једни против других. Али то није могло помоћи Асадовој армији да поврати контролу над кључним положајима у земљи. Сиријска регуларна армија је трпела значајне губитке, а територија под њеном контролом је постајала све мања.

Ако се свему томе додају избеглице које су преплавиле Европу, онда не треба губити из вида ни чињеницу да су многи грађани Сирије принудно пресељени унутар сопствене земље, тако да Асадова влада мора да храни око 3,5 милиона људи који су постали жртве хуманитарне катастрофе. Војни успеси регуларне армије омогућавају да се бар један број тих људи врати кућама.

Фактори успеха

Када руско Министарство одбране рапортира о новом успеху руских војно-космичких снага у Сирији, одмах се поставља питање како оне постижу такву ефикасност са тако малим контингентом? Зашто Запад у Ираку и Сирији није могао исто то да постигне?

Одговор је веома једноставан: Запад дејствује на територији која према њему није баш пријатељски настројена. Алијанса нема прави ослонац у Сирији. После свргавања Садама Хусеина Ирак потресају унутрашње супротности, тако да је он лош савезник чак и када се ради о ослобађању његове сопствене територије.

Уједно је очигледно да Руси дејствују у Сирији на основу података добијених од обавештајних служби Дамаска и Техерана који такође активно учествује у пружању војне подршке Асаду. Веома је велика маса података које су Сиријци и Иранци током последњих месеци прикупили о упориштима ИД, њиховим базама и индустријским предузећима које исламисти контролишу.

Поред тога, савезници су имали времена да координирају копнену операцију. За разлику од деморалисане ирачке армије, сиријска војска и њихови ирански савезници – добровољци из Иранске револуционарне гарде (чије учешће у војном конфликту званични Техеран негира) – имају јасну представу о томе за шта се боре.

После неколико недеља моћне подршке из ваздуха и дејстава руских јуришних авиона за време копнене операције армија лојална Асаду већ има могућност да поново успостави контролу над територијом своје земље.

Као још један разлог успеха руске авијације наводи се одлична обученост пилота и примена најсавременијих пројектила, пре свега вођених ракета типа „ваздух-земља“.

Путину одобрено коришћење војне силе у иностранству

Савет Федерације РФ (горњи дом руског парламента) одобрио је Владимиру Путину примену војног контингента Русије у другим земљама. Са одговарајућом молбом се руском лидеру обратио председник Сирије Башар Асад. Тако је Русија постала једина земља која легитимно упућује своје снаге у Сирију. Све остале земље које су то учиниле нису испоштовале међународно право.

Треба имати у виду да авиони које Русија користи у Сирији нису новитети руске авионске индустрије. Чак и СУ-34 и СУ-30СМ, чије учешће у војној операцији није истицано од самог почетка, припадају такозваној генерацији „4+“. Рад на тим моделима је започет још у совјетско доба.

Са друге стране, ово је одлична прилика да се покаже СУ-34 који у средњорочној перспективи треба да буде замена за СУ-24. За разлику од других модела руске ваздухопловне технике СУ-34 је само једном примењен у борбеним дејствима.

Према томе, успешној операцији су између осталог допринели висока обученост пилота и високопрецизно оружје. Русија је уједно добила могућност да у борбеним условима тестира модернизоване моделе различитих високопрецизних ракета и да целом свету демонстрира њихову ефикасност.

Већина експерата је склона да примену ракета СС-Н-30А „Калибар“, лансираних из Каспијског мора, третира пре свега као задатак да се покаже како Русија поседује ракете које не заостају за америчким ракетама типа „Томахавк“, и што је најважније, уме да их координирано користи у великом броју и успешно управља њиховим летом на читавој путањи све до циља.

Губици неће зауставити Москву

И поред свих ризика тешко да ће евентуални губици (оборени авиони или заробљавање руских пилота) зауставити Русију у овој фази. Засада се стиче утисак да операција тече по плану. Сиријска армија је ослободила Мансуру и Лахај, потискује терористе из предграђа Дамаска и припрема се за напад на Алепо.

Очигледно је крајњи циљ Русије да омогући Асаду макар успостављање контроле над делом нафтних налазишта и проширивање деонице сиријско-турске границе коју контролише регуларна армија. У том случају ће Дамаск моћи да оствари некакав приход од продаје нафте, што му је већ дуже време ускраћено.

Треба истаћи да у овом тренутку под контролом ИД нису само нафтне бушотине, него и многобројне рафинерије нафте које је интензивно градио још Асадов отац. Производ тих рафинерија извози се друмским саобраћајем кроз Турску и друге земље и продаје по дампинг ценама.

Уносни бизнис свакако је угрожен с почетком руске војне операције у Сирији, што се чак одразило и на цену нафте која је скочила у првој половини октобра. Међутим, искључена је могућност да Русија бомбардује поменуте нафтне објекте све док постоји вероватноћа да они буду враћени под контролу Дамаска.

Али чак и да није тако, сваки удар по нафтиним објектима ИД изазваће буру негодовања на Западу. Запад ће одмах пребацити на Русију одговорност и за еколошку катастрофу, и за смрт цивила који су принуђени да раде за „Исламску државу“ како би прехранили своје породице.

Са друге стране, такве оптужбе ће у сваком случају бити упућене руској армији. Исламисти неће предати нафтне објекте без борбе, а у случају повлачења покушаће да их дигну у ваздух. Тада ће Запад моћи да саопшти свету како су војно-космичке снаге Русије, крчећи пут армији „диктатора Асада“, уништиле индустријску инфраструктуру и изазвале огромну еколошку штету.

Руска војна акција и избегличка криза

Очигледно је да је одсуство подршке, не само на Западу него и међу најближим суседима Сирије, један од озбиљних проблема Москве у току спровођења операције на страни Дамаска. Мада, рекло би се да суседи Сирије треба да подрже све потезе који заиста воде стабилизацији ситуације у овом региону.

Раније смо већ истакли да нису све избеглице похрлиле у Европу. Европа је далеко, и пут до ње је скуп. Већина Сиријаца зауставила се у Турској, где их већ има 1,8 милиона, а такође у Јордану и Саудијској Арабији. Фактички су се и Дамаск, и Ријад, и Анкара и Аман суочили са потребом да издржавају милионе људи.

Како у Русији живе избеглице из Сирије?

Успешна офанзива регуларне армије у Сирији уједно омогућава да се реши главни задатак, а то је поновно успостављање линије снабдевања и враћање макар једног броја принудно пресељених лица својим кућама, што ће знатно смањити оптерећење које трпи Асадова влада и економија његових суседа.

Вероватно неће бити једноставно вратити оне који су побегли у Европу, али ће зато бар неки од оних који се сада налазе у избегличким камповима близу сиријске границе моћи сами да се врате својим кућама.

По мишљењу оријенталисте Александра Сотниченка, доцента Санктпетербуршког државног универзитета, у контексту избегличке кризе нарочито је чудан став председника Турске Реџепа Ердогана, који је раније у Сирији подржавао умерене исламисте очекујући да ће моћи да укључи Дамаск у сферу утицаја Анкаре.

Све политичке групе са којима су Турци сарађивали данас су фактички нестале са сиријске политичке сцене. Близу граница Турске су екстремни исламисти који угрожавају чак и њену стабилност и организују терористичке нападе у турским градовима. У таквим условима осуђивање потеза Русије и претње које јој се упућују, као и изјаве о могућем замрзавању економских споразума, по мишљењу овог експерта делују веома чудно.

Нема компромиса у преговорима о Сирији

У петак је у Бечу одржано неколико сусрета на нивоу шефова дипломатија по питању решавања сиријског конфликта. Руски експерти сматрају да се ствара широка коалиција против „Исламске државе”, али готово нико од учесника те коалиције није спреман за компромисе.

Домети руске операције

Уосталом, руска операција није „лек од свих болести”. Чак и ако се претпостави да за годину – годину и по Асаду пође за руком да дипломатским путем уз подршку Москве поново успостави контролу над земљом, ипак су Сиријци већ изгубили велики део индустријске инфраструктуре, а тешко је предвидети колико ће тога још бити уништено у току предстојећих борби. Постоје врло различите процене штете нанете сиријској економији. Асадова влада је склона да их умањује, а опозиција, напротив, да их преувеличава.

Светска банка процењује да је ратним дејствима нанета штета од 170 милијарди долара. У сваком случају, ако и ослободи већи део земље Дамаск ће се суочити са страшним расулом, са уништеном инфраструктуром за прераду фосилног горива и озбиљно оштећеном пољопривредом.

Тешко да ће Асад самостално моћи бар делимично да обнови економију. Он ће то моћи да учини само уз економску помоћ Русије и Техерана. У најбољем случају руска операција ће омогућити да се обнови бар некакав привид реда и стабилности на једном делу сиријске територије измучене ратом.

Проћи ће многе године пре него што се у Сирији створе услови за миран живот и рад. Тешко да ће се бар половина оних који су побегли вратити у земљу. Највероватније ће сви они постати терет за европски систем социјалне заштите. Проблем је, међутим, у томе што ће за све већи број избеглица бити оптужена и Русија, а не само западне земље, и то независно од њеног успеха у стабилизовању ситуације у Сирији.

Очигледно је да Москва то очекује и не нада се стварној подршци Брисела и Вашингтона. Благостање милиона сиријаца било би далеко лакше обезбедити заједничким снагама, али испоставља се да је оно, нажалост, жртвовано ради политичких амбиција и једне и друге стране.

Артјом Курејевје експерт истраживачког центра (think tank) Helsinki+који стаје у заштиту интереса Руса у балтичким државама. Оригинал текста је објављен на сајту Russia Direct.

Росијскаја газета. Сва права задржана.