ЕУ ће морати да се прилагоди новим околностима

Руска јавност и експерти пажљиво прате ситуацију у Европи у вези са најездом избеглица, јер сада миграције имају глобални карактер, а у Европи су практично све земље захваћене овим процесима.

За Русију је то питање актуелно, јер је њена улога у том погледу трострука: избеглице и долазе у Русију, и одлазе из ње, и пролазе кроз њу транзитом. Недавно је грађане Русије запљуснуо велики талас имиграције. Примљено је око милион избеглица из Украјине, што се по размерама може упоредити са све већом избегличком кризом у Европи.

Треба истаћи да за Европу проблем миграција није никаква новост. Протеклих година је прилив нелегалних имиграната растао у вези са економским кризама и политичком нестабилношћу на периферији ЕУ. Међутим, права криза је настала када се појавила организација „Исламска држава” и када је ескалирао конфликт на Блиском истоку.

Испоставило се да Европа није спремна за тако велику бујицу миграната, и то из више разлога. Прво, припремљени су сви неопходни документи и Савет Европе је одредио мере које треба предузети, али се оне споро спроводе у дело. Друго, сметњу представљају веома сложени бирократски механизми усаглашавања и доношења одлука. Треће, један део политичке елите нема довољно политичке воље да нешто предузме. Четврто, води се борба између различитих гледишта, од крајње либералних до евроскептичних.

Услед свега тога европске земље нису спремне за доношење заједничких одлука и за заједничку одговорност. Та неспремност је збунила руководство ЕУ, тако да се сада свака земља спасава самостално. Посебно чуђење руских експерата изазвала је чињеница да су земље Источне Европе заправо највећи гласноговорници тог евроскептицизма.

По мом мишљењу, у садашњој ситуацији Европи је хитно потребан читав комплекс мера усмерених и на унутрашњу и на спољну политику. Ако говоримо о напорима на унутаревропском плану, треба преиспитати Даблинску конвенцију којом се одређује држава одговорна за разматрање молби о пружању азила. Такође је потребно по хитном поступку унификовати правила и процедуре разматрања таквих молби.

На спољнополитичком фронту је неопходно применити принудне и административне мере које ће допринети јачању границе. На пример, треба интензивније патролирати дуж морске границе и борити се против кријумчарења како би се избегле жртве. И наравно, потребна је помоћ земљама из којих избеглице потичу, како би се смањио број потенцијалних миграната. ЕУ и УН треба да помогну мигрантима који су се стекли у Либији, већином на приморју.

Посебно би требало нешто рећи о дипломатским напорима усмереним на стабилизацију ситуације на Блиском истоку, пре свега у Сирији и Либији.

Хоће ли „азиланти” заувек остати у Србији?
Неконтролисани прилив у Србију и друге европске земље избеглица и нелегалних имиграната из Северне Африке и земаља Блиског и Средњег Истока попримио је последњих недеља размере „елементарне непогоде”.

Што се тиче најскорије будућности, може се очекивати да ће Европа примити имигранте који су већ пристигли. Али то је повезано и са великим ризиком. У питању је, пре свега, опасност од терористичког напада. Не треба губити из вида да се међу избеглицама могу скривати и екстремисти. Такође, може доћи до избијања међунационалних сукоба, како међу различитим групама имиграната, од којих су се неки колико јуче налазили на различитим странама барикада, тако и на бази нетрпељивости локалног становништва према имигрантима и кризе коју доживљава политика мултикултурализма. Могућа је и ескалација радикалног расположења у друштву.

Садашња бујица имиграната је велико искушење за ЕУ. Већ се изражавају сумње у сврсисходност очувања шенгенског феномена и доводе се у питање општеевропске вредности.

Додуше, нема сумње да ће Европска унија опстати, само што ће постати друкчија, јер ће доћи до отрежњења њених политичара. Они ће схватити да постоје ствари које се морају узимати у обзир.

Поред тога, можда ће садашња ситуација приморати руководиоце ЕУ да се запитају јесу ли изабрали исправну политичку линију према Руској Федерацији. А када се запитају, схватиће да им Русија није ривал, него савезник у решавању многих проблема, између осталог и у решавању криза у Сирији и Украјини.

Владимир Зорин – заменик директора Института за етнологију и антропологију Руске академије наука, члан Савета за међународне односе при председнику Руске Федерације.

Росијскаја газета. Сва права задржана.