„Распад историје” у Европи и Азији

Садашње годишњице (70-годишњица капитулације Јапана и годишњица бацања атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки у августу 1945.) праћене су жустрим дискусијама о намерама владе Шинзоа Абеа да ревидира једну одредбу Устава Јапана.

Један од основних принципа тог устава била је забрана да Јапан има сопствене оружане снаге. Она је неколико година након настанка ублажена тако што су дозвољене снаге за самоодбрану, али без права да се врше било какве војне активности изван граница националне територије. Управо од овог ограничења жели да се избави премијер Шинзо Абе позивајући се на кардиналне промене у региону и у целом свету. Предвиђено је да се унесу скромне корекције, али суштина није у садржају промена него у принципу, будући да чак и најмање одступање од постулата ствара преседан.

Спорови унутар самог Јапана су елеменат процеса везан за судбину светског поретка послератног периода. Тај светски поредак је настао пре 70 година, када су формиране и Уједињене нације, и био је заснован на одређеној морално-политичкој интерпретацији резултата рата. У Европи је она доведена у сумњу 1990-их, када је све већу улогу почела да игра источноевропска концепција, која пропагира „две окупације“, тј. ставља знак једнакости између фашизма и комунизма. У Старом свету тај процес постаје све израженији, што неизбежно утиче на глобални поредак.

Русија и њени опоненти од прошле године се нарочито оштро међусобно оптужују за кршење послератног поретка у свету, и при томе имају у виду различите појаве.

Москва сматра да је Запад занемарио правила равнотеже и узајамног поштовања сфере интереса друге стране. Та правила су се заснивала на систему створеном у Јалти и Потсдаму. Међутим, мировна конференција у Јалти се сада у Европи и САД доживљава као нешто негативно и скоро непристојно. Тамо се стално понавља да је Русија 1945. године направила први преседан проширења своје територије путем примене силе.

Ситуација у Азији није ништа мање занимљива. Тамо је такође био процес попут Нирнбершког, али у Азији никада није био изграђен јединствени морално-политички став као што је био у Европи. Јапански премијери, укључујући и Шинзоа Абеа, посећују војни меморијални центар Јасукуни. Јапан не преузима сву пуноћу одговорности за догађаје 1940-их година у Источној Азији, чиме изазива велико незадовољство својих суседа.

У доба идеолошке конфронтације прошлог века азијске несугласице су биле пригушене чињеницом да се главна конфронтација ипак није одвијала у овом делу света, али сада те несугласице избијају на површину.

На авансцену „историјске политике“ (термин се појавио у вези са коришћењем историје за текуће циљеве у посткомунистичком свету) изашла је Кина, која је раније била прилично равнодушна према Другом светском рату, будући да је капитулацију јапанских снага прихватила партија Коуминтанг у влади Чанг Кај Шека, а не Комунистичка партија Кине. Међутим, од прошле године се 3. септембар (дан завршетка Другог светског рата) обележава као државни празник, тј. као победа кинеског народа у рату против Јапана.

Кад нема атомске бомбе, добар је и Стаљин
У далекоисточним биткама Совјетски Савез је изгубио 12 хиљада војника. У поређењу са милионима жртава на западним ратиштима рекло би се да то „није много“. Па ипак, зашто су Велика Британија и САД инсистирале да СССР зарати са Јапаном? И зашто је Русији и Стаљину тај рат уопште био потребан? О томе разговарамо са Анатолијем Кошкином, професором Института за земље Истока и чланом извршног савета Руске асоцијације историчара Другог светског рата.

Антијапански вектор кинеске историје се институционализује (2014. године је уведен и државни дан обележавања сећања на жртве масакра у Нанкингу). Поред тога, како истиче руски синолог Јевгениј Румјанцев, Пекинг намерава да представе о улози Кине у Другом светском рату усклади са њеним садашњим значајем у светској економији и политици. У новом виђењу главна заслуга за слом Јапана приписује се Кини, а не Америци и Совјетском Савезу.

У оквиру све чвршћег руско-кинеског партнерства Пекинг фактички предлаже Москви да прихвати његову верзију рата у Азији, а та верзија се разликује од оне на коју су навикли грађани Русије. Заузврат ће Кина показати солидарност у спречавању „ревизије резултата“ Другог светског рата у Европи.

Предлог је асиметричан. На западним фронтовима Другог светског рата кинеска подршка није од нарочите помоћи Русији, јер је Европа равнодушна према ставу Кинеза по овом питању. Са друге стране увлачење Москве у конфликте на азијским „ратиштима“, која сежу дубоко у историју, може имати врло опипљиве последице, с обзиром на намеру Русије да буде много активнија у овом делу света и да гради избалансиране односе са различитим земљама.

И поред тога што се процеси у Европи и Азији разликују, тенденција је ипак иста. Некадашње поражене земље, Немачка и Јапан, генерално сматрају (свака на свој начин) да је страница њихове историје везана за катастрофе претходног века заувек окренута. Што се тиче победника у Другом светском рату, они се све више разилазе у тумачењу светског поретка – свако га тумачи у складу са својим искуством стеченим после Хладног рата.

Росијскаја газета. Сва права задржана.