Обамина „заоставштина” и Русија

Посете Русији америчког државног секретара Џона Керија и његове заменице Викторије Нуланд подстакле су коментаторе да се поново посвете односима Москве и Вашингтона, од којих као да су већ дигли руке претходних месеци. Да ли је заиста дошло до заокрета?

Пре свега, треба се сетити онога што је помало заборављено: контакти између држава уопште не подразумевају да се обавезно мора постићи неки договор. У годинама Хладног рата комуникација између двеју земаља била је прилично интензивна, али често не са циљем да се склопи неки споразум или да се реши конкретно питање. Далеко важнији задатак је био да се схвати логика деловања и, по могућству, намере супротне стране.

Од почетка деведесетих почели су да се губе ти механизми и навике, јер се чинило да то више и није потребно. Нико више није сматрао да стварно постоји опасност од рата. Преговарачка активност је увек обавезно подразумевала конкретне резултате. Међутим, политичке промене до којих је дошло 2014. и 2015. године показале су да су наде у коначно и неповратно одустајање од конфронтације илузорне. Поново су постали актуелни обичаји и манири епохе Хладног рата, с тим што сада више не постоје инструменти за њихово обуздавање.

Москва и Вашингтон се поново навикавају на дијалог
Серија посета високих америчких дипломата Русији показала је да Москва и Вашингтон траже додирне тачке и покушавају да успоставе политички дијалог који је прекинут поводом украјинске кризе.

Политичка линија Сједињених Држава према Москви од тренутка уласка Крима у састав Руске Федерације састоји се отприлике у томе да се контакти сведу на минимум све док Кремљ не промени своје понашање.

Таква линија, међутим, није уродила плодом. Изјаловила су се очекивања Вашингтона да ће Русија променити курс према Украјини. Са друге стране, постало је јасно да и Москва тешко може очекивати успостављање прихватљиве стабилности у суседној земљи мимо воље и без учешћа САД. И најзад, глобална напетост је све израженија, и одражава се у различитим непријатним инцидентима уз учешће војних бродова или авиона Русије и НАТО-а.

Не може се, ипак, говорити о правом Хладном рату. Пре се може рећи да се ради о „заједничким изазовима“ који се више не могу избећи. Например, Москва и Вашингтон различито тумаче генезу догађаја на Блиском истоку, али не поричу да организација „Исламска држава“ представља претњу и за Русе, и за Американце.

Сада Барак Обама ступа у финалну фазу свог председничког мандата. То је фаза у којој шеф државе пре свега размишља о ономе по чему ће остати запамћен. Обами се „заломио“ тежак период убрзане деконструкције светског поретка, тако да је објективно било веома тешко постићи неки већи међународни успех. Уосталом, Обама је током свог мандата правио и озбиљне грешке. Зато је сада за њега утолико важније да се посвети оним правцима који могу бити запамћени у историји. У Обамином случају то је пре свега Иран, а можда и Куба. Окончање иранске епопеје захтева мукотрпан рад у свим правцима, а сагласност која може бити постигнута веома је крхка, тако да је неопходно садејство свих страна, па и Русије.

Шире гледано, наравно, Барак Обама не би желео да остави Блиски исток у садашњем хаотичном стању, али и ту је потребно учешће Русије, или бар њена неутралност. Украјина, напротив, у смислу некакве историјске „заоставштине” не доноси ништа добро, и председник САД је свестан да ту не може бити никаквих брзих и успешних решења.

Више о руско-америчким односима

Због тога ће нова фаза руско-америчких односа (до почетка 2017. године), по свему судећи, изгледати овако. Биће успостављени радни контакти на нивоу лица одговорних за војнополитичку безбедност, како би се ризик случајних сукоба свео на минимум. Поред тога, биће остварена размена мишљења и могућих потеза везаних за ситуацију на Блиском истоку. Ту не треба очекивати формулисање некаквог јединственог става, али ни отворену конфронтацију. У иранском случају чак је вероватна активна сарадња, док по питању Сирије неће бити оштрих потеза. Ставови према Украјини ће остати супротни, али ће се обе стране највероватније постарати да избегну ескалацију.

Овакав „модус вивенди” не значи да ће реторика бити ублажена. Напротив, попуштање напетости ће можда морати да се компензује ратоборнијим изјавама, али у целини гледано таква ситуација може потрајати до краја Обаминог председничког мандата. Даље ће све зависити од многих фактора, а један од важнијих је динамика развоја односа и једне и друге стране са Кином.

Аутор је председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.