Гас за дневнополитичке потребе

Представници двеју балканских земаља које су раније изражавале подршку своме учешћу у руском пројекту транспорта гаса „Турски ток” последњих дана су дали дискутабилне изјаве. Најпре је премијер Македоније Никола Груевски у интервјуу за локалне медије изјавио да ће се Скопље придружити пројекту само уколико претходно буде постигнут споразум између Русије и Европске комисије. „Ако Брисел и Москва склопе споразум о овом пројекту, ми ћемо постати његов део – то је наш став. Ми смо као држава оријентисани на евроатлантску заједницу и када је реч о доношењу стратешких одлука полазимо управо од тог циља”, наводи македонски лист „Курир” речи председника македонске владе.

Запад наставља „турнеју” по Балкану
Прозападне присталице „обојене револуције” у Македонији упуштају се у опасну игру – дестабилизују етнички и културно нехомогену државу не размишљајући о последицама.

Наредног дана је његов српски колега Александар Вучић у интервјуу за америчку агенцију Associated Press потврдио Вашингтону да је Београд спреман да увози гас из Азербејџана заобилазећи Русију. „Што се тиче енергетске безбедности, Србија хоће да диверзификује све правце и изворе снабдевања гасом, што је веома важно и нашим америчким пријатељима”, истакао је Вучић. Реч је о могућем учешћу Београда у пројекту изградње Транскаспијског гасовода који спаја Азербејџан и Туркменију и део је „Јужног гасног коридора” који заобилази Русију.

Обе поменуте изјаве, уз све разлике у унутрашњем и међународном положају Србије и Македоније, имају један исти политички циљ: да добију подршку Запада у решавању својих унутрашњих политичких проблема. Што се тиче владе Груевског, главни фактор је релативно јачање позиције његове владе после масовних акција протеста које су трајале неколико недеља, а које је између осталих подржала и Европска унија. Никола Груевски је успео да мобилише сопствене гласаче и да конфронтацију пренесе у раван политичких преговора. Сада он покушава да учини кораке у сусрет Бриселу, те да се тако позиционира као присталица европске интеграције и да се самим тим „огради” од изјава западних медија који га оптужују за проруску оријентацију.

Не треба прецењивати практичан значај изјаве Груевског, јер се техничке и правне основе „Турског тока” суштински разликују од основа на којима се темељио „Јужни ток”.

У случају са „Јужним током” Гаспром је био преузео обавезу не само да снабдева партнере одређеним количинама гаса, него и да тај гас доставља до крајњег потрошача системом гасовода који би такође били изграђени уз непосредно учешће руске стране.

„Турски ток” је заснован на потпуно друкчијем приниципу. Споразуми које је Русија склопила са Турском тичу се само параметара доставе руског гаса на сабирно-отпремне гасне станице у Турској. Што се тиче његовог даљег транспорта у Европу, па и када је реч о транспорту кроз Македонију, та питања Брисел треба да регулише споразумима са Анкаром, а никако не са Москвом.

Што се тиче Александра Вучића, његов позитивни сигнал упућен Вашингтону везан је пре свега за слабљење поверења српских власти у руководство Европске уније и конкретно Немачке. Априлска посета Србији немачког министра спољних послова Франка-Валтера Штајнмајера фактички је свима дала до знања да његова земља и руководство ЕУ имају у резерви читав низ додатних услова за позитивно решавање молбе Србије о ступању у Европску унију. Конкретно, од српске владе се очекује да потпуно одустане од подршке коју пружа косовским Србима и органима њихове самоуправе, чак и уколико ти органи одговарају нормама споразума које су Београд и Приштина постигли у Бриселу.

Садашња ескалација међуетничког насиља у Македонији јасно је показала да Запад лако може укључити албански фактор и у подривање ситуације у самој Србији, поготово у јужним српским општинама Прешево, Медвеђа и Бујановац са мешовитим српско-албанским становништвом. У самој Србији се све гласније говори о могућем распуштању скупштине и расписивању превремених парламентарних избора већ до краја ове године. У таквим условима за владајућу коалицију су крајње неповољни и нови уступци у вези са Косовом, и заоштравање ситуације на југу земље. Због тога српске власти тако демонстративно апелују, али не на Европску унију, него управо на САД, које Београд доживљава као једину силу способну да реши несугласице између Србије и ЕУ и да истовремено „изврши притисак” на Албанце.

Изградња „Турског тока” почиње и без дозволе
Гаспром је најавио почетак изградње гасовода „Турски ток”. Ова нафтна компанија први пут покреће велики међународни пројекат не потписавши претходно обавезујуће споразуме.

Није чудо што је Александар Вучић после негативног одјека који су имале његове проамеричке изјаве практично одмах одлучио да „све објасни” како не би остао без својих гласача. На конференцији за новинаре у Београду после посете Тирани он је апеловао да се у његовим речима не сагледава антируски контекст: „Србија је спремна да разговара о гасу са различитим странама”. „Наравно, ми смо за диверзификацију и покушаћемо да добијамо гас са свих страна. Ако Руси могу да нам помогну – хвала им, ако могу Американци – хвала и њима, ко год може – хвала му”, изјавио је Вучић и додао: „Жеља и посао сваког премијера је да обезбеди енергетску ефикасност земље”.

Независно од конкретне политичке рачунице власти у Македонији и Србији, параметри „Турског тока” ће се одређивати на основу билатералних руско-турских споразума. Што се тиче Србије и Македоније, њима је важно да не губе време и да се не запетљају у сопственој рачуници, комбинаторици и спекулацијама, с обзиром да сви гасни пројекти којима је циљ да „заобиђу” Русију болују од акутног недостатка самих извора гаса, а и везани су за многобројна кризна жаришта блискоисточног региона.

Аутор је доктор историјских наука, старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.