„Украјински конфликт је резултат саботаже перестројке“

Илустрација: Григориј Авојан.

Илустрација: Григориј Авојан.

Да ли су распад СССР-а и проблеми 1990-их резултат перестројке или - сасвим супротно - њене саботаже? Каква је била улога договора у Беловешкој шуми? Зашто је распад СССР-а прошао уз овације у самом руском парламенту? На ова питања одговара један од главних актера тих бурних догађаја - лично Михаил Горбачов.

Пре тридесет година у СССР-у су почеле промене које су измениле изглед самог Совјетског Савеза и читавог света. Перестројка је по историјским мерилима трајала кратко, нешто мање од седам година, али се дискусије о њој још увек воде. Уверен сам да је данас важно и неопходно схватити шта се и због чега догодило у оно време.

Перестројка је пре свега била одговор на историјски изазов са којим се држава суочила током последњих деценија 20. века. Наша земља је средином 1980-их пролазила кроз тежак период свог развоја.

Дубински узрок украјинског конфликта се крије у саботажи перестројке, у неодговорним одлукама које су у Беловешкој шуми донели руководиоци Русије, Украјине и Белорусије.

Централизовани управно-административни систем је сузбијао иницијативу грађана и спутавао економију, а оне који су ипак покушали да испоље неку иницијативу озбиљно је кажњавао.

Због тога смо почетком 1980-их већ заостајали за водећим земљама. Били смо 2,5 пута слабији од њих по продуктивности рада у индустрији, а 4 пута слабији у пољопривреди. Наша економија је била милитаризована и све теже је носила бреме трке у наоружању.

Могу да кажем следеће: ми се нисмо одлучили за промене због славе и почасти, него зато што смо схватили да наш народ заслужује бољи живот и већу слободу.

Перестројку смо доживљавали као део глобалног процеса који се одвија у свету где је све узајамно повезано и узајамно зависно.

Најважнији инструмент перестројке је била „гласност“. Шта је то гласност? То је, наравно, слобода говора. Народ је добио могућност да отворено говори о болним питањима, да износи своје мишљење не бојећи се цензуре и репресија. Али гласност је још и транспарентност деловања државе. То је захтев да руководство објашњава своје одлуке, да узима у обзир мишљење народа.

Тајно је припремљено и одржано саветовање у Беловешкој шуми, где су руководиоци Русије, Украјине и Белорусије прогласили распуштање Совјетског Савеза.

Гласност је узбуркала друштво и по многим питањима отворила очи руководству земље. Ми смо видели да људи желе брже напредовање. На партијској конференцији 1988. донете су одлуке о обезбеђивању алтернативе приликом избора највиших органа власти. То је био најважнији корак у правцу демократије. Најпре су сви без изузетка били за те промене. Затим се испоставило да оријентација на одлучне, али еволуцијске промене уопште не одговара свима, ни у народу, ни у руководству, ни у круговима такозваних елита.

Са једне стране су били екстремисти, који су били повезани са сепаратистима. Они су осећали нестрпљивост грађана, а посебно интелигенције, и захтевали су „да се све разруши до темеља“, дајући народу неодговорна и неостварива обећања да ће кроз годину-две у држави наступити рај на земљи.

Са друге су били конзервативци. Они су се заглибили у прошлости, бојали су се правих промена, нису имали поверења у слободан избор грађана, а нису хтели ни да изгубе раније привилегије. Они су доживели пораз у отвореној политичкој борби, па су у августу 1991. организовали пуч и тако ослабили моје позиције као председника државе и отворили пут за екстремистичке снаге које су неколико месеци касније растуриле Совјетски Савез.

Ја сам се борио за очување савезне државе политичким средствима. Наглашавам: политичким средствима. За мене је била неприхватљива примена силе, која је земљу могла довести на ивицу грађанског рата.

Председник Русије Борис Јељцин је одиграо позитивну улогу у сузбијању пуча, али је заузео дволичан став. Тајно је припремљено и одржано саветовање у Беловешкој шуми, где су руководиоци Русије, Украјине и Белорусије прогласили распуштање Совјетског Савеза.

Конзервативци су доживели пораз у отвореној политичкој борби, па су у августу 1991. организовали пуч и тако ослабили моје позиције као председника државе и отворили пут за екстремистичке снаге које су неколико месеци касније растуриле СССР.

Ја сам био спреман да пристанем на максималну економску децентрализацију и давање најширих овлашћења републикама, али уз овације руског парламента донета је сасвим другачија одлука. На крају су биле покидане све везе, па је растурено чак и тако важно наслеђе као што је јединствена одбрана савезне државе.

Међутим, могу ли се резултати перестројке свести само на распад Совјетског Савеза, како то многи чине, једни из незнања, други злонамерно? Не, не могу. И распад савезне државе, и тешкоће и недаће које су многи претрпели, нарочито током 1990-их, резултат су саботаже перестројке. То, међутим, не умањује њен главни резултат. Перестројка је, наиме, донела у наш живот дубоке промене које су потпуно онемогућиле повратак у прошлост.

То су пре свега политичке слободе и људска права. Та права и слободе се сада доживљавају као нешто што се подразумева: могућност гласања на изборима и бирања својих руководилаца, могућност отвореног изношења свог мишљења, могућност исповедања своје вере, своје религије, слободног одласка у иностранство, отварања своје фирме и стицања богатства.

Ми смо ставили тачку на трку у наоружању, покренули смо процес смањења нуклеарног арсенала, нормализовали смо односе са Западом и Кином, повукли трупе из Авганистана и решили многе регионалне конфликте. Отпочео је процес интеграције земље у светску економију.

То су стварна достигнућа. Међутим, многи данас питају зашто је у свету сада завладао такав немир? Можда су и за то криви перестројка и ново мишљење које смо понудили свету?

Не, ја се са тим не могу сложити. Данашње опасности су резултат саботаже перестројке, распада Совјетског Савеза, одступања од принципа новог мишљења и неспособности нове генерације лидера да створе систем безбедности и сарадње у складу са реалијама глобалног света у коме сви зависе једни од других.

Испоставило се да могућности које су се отварале окончањем Хладног рата нису искоришћене онако како би требало.

Распад Совјетског Савеза је био изазван унутрашњим разлозима. На Западу су га многи дочекали са ликовањем. Окончање Хладног рата било је добитак за обе стране и за цео свет, али је проглашено као победа Запада и САД.

После тога свет није постао безбеднији. Уместо „светског поретка“ добили смо „глобалну пометњу“. Конфликти су захватили не само земље „трећег света“, него и Европу. И сада је оружани конфликт букнуо буквално пред нашим вратима.

Нећу овде детаљно говорити о украјинском конфликту. Његов дубински узрок се крије у саботажи перестројке, у неодговорним одлукама које су у Беловешкој шуми донели руководиоци Русије, Украјине и Белорусије. Наредне године су за Украјину биле искушење и провера њене компактности. Увлачећи ту земљу у „евроатлантску заједницу“ Запад је демонстративно игнорисао интересе Русије.

Наравно, искуство перестројке и спољне политике засноване на новом мишљењу не даје готове рецепте за решавање данашњих проблема. Свет се изменио. У светској политици појавили су се нови актери, и нове опасности. Међутим, ниједан од оних проблема са којима се суочило човечанство не може се решити напорима само једне земље, па чак ни једне групе земаља. Ниједан од тих проблема нема војно решење.

Русија може да пружи значајан допринос превазилажењу садашњег „глобалног хаоса“. Запад то треба да схвати.

У руској политици остају нерешени многи задаци који су били актуелни још у годинама перестројке. То је стварање плуралистичког, конкурентног политичког система, истински вишепартијског, то је формирање система противтежа у коме се равномерно распоређују овлашћења законодавне, извршне и судске власти, то је и обезбеђивање периодичне смењивости власти.

Убеђен сам да ће тражење излаза из ћорсокака у коме се нашла руска и светска политика бити успешно само на путевима демократије. Другим речима, нама је потребна демократизација политичког живота Русије и демократизација међународних односа. Други пут не постоји.

Аутор је био последњи генерални секретар Централног комитетаКомунистичке партије Совјетског Савеза (ЦК КПСС) и председник СССР-а.

Руски оригинал ексклузивног текста који је Михаил Горбачов написао за „Росијску газету“, матичну кућу „Руске речи“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“