Перестројка: Како добре намере и идеализам могу да воде у пропаст

1985. године за новог генералног секретара Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза (ЦК КПСС) једногласно је изабран Михаил Горбачов. Тада нико није могао претпоставити какве радикалне промене чекају земљу у најскоријој будућности.

Перестројка је постала јединствени феномен, као и „ново политичко мишљење“. Дискусије на ту тему никада неће довести до коначне дефиниције шта се то десило и због чега се десило. Последице су сувише крупне и очигледно нису биле предвиђене. Сада је у контексту конфликта између Москве и Запада поводом Украјине озбиљно доведено у питање и најважније достигнуће поменутог процеса – окончање Хладног рата и излазак из системске конфронтације.

„Ново мишљење“ било је толико идеалистичко да већина посматрача дуго није могла поверовати у његову озбиљност. Може се дискутовати о степену професионализма руководилаца, о утицају економске кризе и стицају околности, али главни моменат остаје непроменљив. Кремљ је, наиме, заиста веровао да се оријентацијом на општељудске вредности и превентивном демонстрацијом добре воље може не само прекинути конфронтација и одбацити идеолошки јарам, него да се може постићи и договор о изградњи другачијег света, равноправног и правичног.

Политичко клатно се љуља, и што се више заноси у једну страну брже се затим креће у супротном смеру. Атмосфера у данашњој Русији је антипод оној која је доминирала у СССР-у у време перестројке. Идеализам је уступио место искључивом реализму који понекад поприма своје крајње облике. Том реализму је својствено неверовање у било какве инструменте и механизме осим сопствене силе. Није у питању само одсуство поверења у западне партнере, него и одбијање да се у њиховим потезима сагледају било какви мотиви осим непријатељских и користољубивих.

То није ништа необично. Перестројка није завршена онако како су очекивали њени аутори, а садржај наредног периода у Русији био је испуњен покушајима да се крах једне државности превазиђе и да се изгради друга државност. На добитку су били противници Совјетског Савеза. Бесмислено је негодовати због тога што су се они трудили да извуку максималну корист. Ко би на њиховом месту поступио другачије? Да је СССР однео победу у Хладном рату, тешко да би се двоумио треба ли укључити Холандију или Португалију у Варшавски пакт. Утолико би чудније било очекивати да руска власт после таквог искуства и даље гаји илузије да онај ко има моћ жели сам себе да ограничи. И да верује сладуњавим причама о томе како више не постоји никаква „игра са нултом сумом“ [када губитак који доживи један учесник другоме аутоматски доноси добит – прим. прев.]. Да и не говоримо о томе колико су у поменутом смислу поучне „хуманитарне интервенције“... Плод свих тих догађаја је тај да је Русија данас опрезнија према окружењу него што је био Совјетски Савез пре перестројке.

Удаљавање од идеалистичког тумачења света је објашњиво. Забрињавајуће је што „хиперреализам“ изневерених очекивања генерише шематизацију и крајње упрошћавање. Незадовољство резултатом приморава националну свест да перестројку и њене последице не сагледава као регуларну фазу развоја државе, условљену логиком претходних догађаја, него као некакву аберацију која је малтене убачена споља.

Човеку је својствено да идеализује прошлост, нарочито када садашњост није сјајна, а будућност је покривена маглом. Руском друштву недостаје рефлексија која нема ништа заједничко ни са утешним „гланцањем“ пређеног пута, ни са његовим мазохистичким нагрђивањем. Насумично тражење новог националног идентитета засада води у ситуацију када се чине покушаји да се историја, нарочито скорашња, прилагоди потребама „историјског оптимизма“, тј. да се избегне објективно осмишљавање њених трагичних или вишедимензионалних и контроверзних страница.

Перестројка је имала драматичан крај. Та драма, међутим, заслужује да се не оцењује само у геополитичком или социјално-економском кључу, него и као моменат порива читавог друштва и тежња за обновљењем и очишћењем. Ма какве грешке да су учињене, и ма како да је неко искористио те грешке за своје интересе, улога сличних епизода у историји је такође важна. Перестројка је показала куда води презасићеност идеализмом и вером у најсветлију будућност...

Росијскаја газета. Сва права задржана.