Како успоставити партнерство ислама и државе?

Илустрација: Наталија Михајленко.

Илустрација: Наталија Михајленко.

Партнерство државе и ислама је веома тешко успоставити јер он претендује на регулативну улогу у сферама на које држава жели да задржи монопол. Држава стално тежи да ислам учини предвидљивијим и приступачнијим, али никада у томе не успева до краја. Сама исламизација је, историјски гледано, у Русији нова појава. Како се Русија носи са свим овим изазовима?

Русија је једна од земаља у којој се догодило неколико трагедија попут недавне у Француској. Дужи низ година се суочавамо са тероризмом који се оправдава тобожњом одбраном ислама. У Русији је више пута покретана веома оштра дискусија о томе у којој мери је дозвољено критиковати религију и цркву. Било је и екстремних примера да терористи циљано убијају своје идеолошке неистомишљенике: у новембру 2009. у Москви је убијен Данил Сисојев, православни свештеник и мисионар који је често и оштро полемисао са муслиманима. Зато је у Русији, као и у целој Европи након недавних догађаја у Француској поново актуелна расправа о могућности коегзистенције савременог друштва и ислама.

За савремене бирократске националне државе религија увек представља изазов, јер у већој или мањој мери подразумева ауторитет и лојалност сасвим другачију од државне и грађанске, што изазива неповерење државе. У том погледу нема принципијелних разлика између Русије, Немачке, Француске, Сједињених Америчких Држава или Кине.

Исламизација је, историјски гледано, у Русији нова појава. Совјетски модел социјалне интеграције је врло ефикасно потиснуо религију на маргине друштвеног живота, и то је важило за све конфесије, па и за ислам.

За разлику од хришћанства у коме постоји јасна граница између духовног и световног, ислам одувек има и политичку димензију. Са друге стране, ислам се противи стриктној хијерархији која постоји у организацији хришћанске цркве. Партнерство државе и ислама је веома тешко успоставити јер он претендује на регулативну улогу у сферама на које држава жели да задржи монопол, и нерадо се прилагођава било каквој бирократизацији. Држава стално тежи да ислам учини предвидљивијим и приступачнијим, али никада у томе не успева до краја.

Постоји ли „традиционални ислам“?

Без обзира на различиту друштвено-политичку ситуацију, многе државе на сличан начин покушавају да „интегришу“ ислам. Прве верске организације, сличне данашњим духовним управама муслимана, формиране на иницијативу власти са задатком да представљају муслимане у дијалогу са државом, појавиле су се још у царској Русији, опстале су у Совјетском Савезу, а успешно делују и данас. Управо се за такве организације везује такозвани „традиционални ислам“ (термин који је, са тачке гледишта исламског богословља бесмислен, али је популаран међу државним службеницима и политиколозима). Под „традиционалним исламом“ се подразумева онај део исламске заједнице који је лојалан духовним управама, а преко њих и држави.

Међутим, и у совјетском и у постсовјетском периоду постојале су групе муслимана нелојалне било каквим духовним управама. Рецимо, на Северном Кавказу таква су била суфијска братства, врло утицајна у локалној заједници. Након распада СССР-а ситуација се знатно изменила: суфијска братства су постала легална и, у највећем броју случајева преузела су контролу над духовним управама. Уместо локалних „нелојалних“ група, носиоци екстремистичких идеја све чешће постају муслимани који су искористили отвореност граница и могућност да стекну образовање у водећим светским исламским образовним институцијама. Они доводе у питање све пређашње ауторитете.

Пре неколико година је председник једне од муслиманских духовних управа затражио да се са грба Русије уклони лик светог Георгија Победоносца јер вређа верска осећања муслимана.

Муслиманске верске организације које је држава формирала или овластила временом почињу да играју сопствену игру: позивајући се на претњу радикалног екстремизма, претендују да постану представници свих муслимана у преговорима са властима, захтевају нове надлежности и користе своје везе у државним институцијама како би извршиле притисак на неистомишљенике. Управо то се догодило у Русији када су локалне духовне управе муслимана од државе захтевале да изврши притисак на муслиманске лидере који им нису лојални. Међутим, било је и случајева када су муслиманске вође, наизглед лојалне држави, прихватале радикалне идеје ради личне популарности. Тако је пре неколико година председник једне од муслиманских духовних управа затражио да се са грба Русије уклони лик светог Георгија Победоносца јер вређа верска осећања муслимана.

Поред сарадње са духовним управама муслимана, руске власти покушавају да пронађу нове путеве за успостављање дијалога са муслиманском заједницом у Русији. Последњих година покренуто је више таквих иницијатива. Федералне власти су обећале неколико милијарди рубаља за унапређење исламског образовања. У Русију долазе познати исламски проповедници и организују се конференције о исламу. Уз подршку власти руске републике Дагестан започет је дијалог Духовне управе муслимана и муслиманских заједница које не признају духовну управу. Овакав дијалог је постао један од елемената такозване „меке“ антитерористичке стратегије која за циљ има идеолошко и политичко слабљење наоружаних радикалних група“.

Ако исламску проповед није могуће зауставити, логично је да је треба каналисати. Међутим, споредни ефекти су неминовни. Исламизација је, историјски гледано, у Русији нова појава. Совјетски модел социјалне интеграције је врло ефикасно потиснуо религију на маргине друштвеног живота, и то је важило за све конфесије, па и за ислам. Покушаји оснивања исламских политичких партија којих је било 1990их година,нису успели, јер ни једна од тих партија није добила довољно гласова бирача.

Постоји ли „вишевековна коегзистенција“ хришћанства и ислама у Русији?

У Русији се често говори о вишевековној коегзистенцији хришћанства и ислама и о богатом искуству заједничког живота припадника различитих религија. То је само делимично тачно. Конфесионална разноликост је дошла до изражаја тек последњих година, када су контакти муслимана и немуслимана постали чешћи и тешњи, услед економског развоја и веће миграције становништва. Муслимани са Северног Кавказа одлазе у друге регионе Русије у потрази за послом. Реке људи из Средње Азије долазе у Русију којој је потребна јефтина радна снага.

Економски развој је, у мањој или већој мери, утицао на побољшање услова живота свих друштвених слојева, па и муслиманског становништва. Иако у Русију долази велики број досељеника са Кавказа и из Средње Азије, они нису маргинализовани. Најбољи доказ за то је податак да у руским градовима досељеници нису изоловани као што често бива у западној Европи. Мада су се руске државне институције тек недавно опоравиле од проблема након распада СССР-а, показало се да је данашње руско друштво довољно флексибилно и отворено да спречи социјалне потресе услед конфесионалне различитости и поред болних сећања на два чеченска рата и све више досељеника муслиманске вероисповести.

Николај Силајев је старији научни сарадник Центра за проблеме Кавказа и регионалну безбедност Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО) и директор непрофитног партнерства „Кавкаска сарадња.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“