„Источна политика“ је сада политика Русије

Пројекат „Јужни ток“ је угашен. То је Владимир Путин објавио за време званичне посете Турској, после постигнутог договора о проширењу извоза гаса у ту земљу, а преко ње можда и на европско тржиште.

Не може се рећи да је та одлука сензационална. Европска комисија је упорно блокирала овај пројекат, а Европска унија је непрекидно говорила о политичкој опасности коју за њу тобоже представља гас из Русије. Штавише, званично је тврдила да јој је циљ смањење зависности од руског гаса.

Економска ситуација у Русији није баш ружичаста. Цене фосилног горива падају, а нема вишка средстава за инвестирање, што значи да се морају бирати приоритети. У тим условима би заиста чудно изгледала опседнутост скупим пројектом чија је економска исплативост била сумњива чак и у много повољнијим околностима.

„Јужни ток“ је настао у другој половини 2000-их и почетком 2010-их. Тада је Русија гајила наду да се тесна сарадња са Европском унијом може подићи на нови ниво заобилажењем (и у буквалном, и у фигуративном смислу) политички осетљивих земаља у „међупростору“, пре свега Украјине.

Више о „Јужном току“

Почетком прошле деценије постојала је друга идеја: да Украјина постане интегрални део система снабдевања Европске уније гасом, што би у суштини значило поновно успостављање јединствене мреже која је постојала у СССР-у, али сада на другачијим темељима. Тема тројног гасног конзорцијума Москва – Кијев – Берлин била је актуелна 2002-2003, али није реализована, углавном због става Украјине. Затим је Кијев ушао у период демонстрација на Мајдану и конструктивни разговори су прекинути.

Почела је историја „токова“: Северног по дну Балтичког мора до Немачке и Јужног кроз Црно море и преко југоистока Европе до Аустрије и Италије. Москва је мислила да је Европска унија и сама заинтересована за стабилно снабдевање гасом и да ће самим тим поздравити диверзификацију маршрута. Међутим, политички односи су почели да се кваре и тема енергетике је све више постајала део дискусија које нису везане за економију, него за безбедност.

„Северни ток“ је остварен захваљујући тврдом ставу Немачке, која је хтела да се осигура за случај проблема са украјинским транзитом. Берлин је у Европској унији имао довољно ресурса да надјача незадовољство балтичких земаља, Пољске и Скандинавије, утолико пре што у Северном току није било копнених транзитних деоница између Русије и Немачке. Главни лобиста јужног правца била је Аустрија, али она није имала довољно административних ресурса, утолико пре што се политички амбијент нагло погоршао због нове украјинске кризе.

Међутим, догађаји који су се одиграли 2014. подстакли су Русију да изврши свеобухватну ревизију својих приоритета. „Стратешко партнерство“ са Европском унијом почело је да се брзо расипа због великих разлика у погледима на политику према земљама у „међупростору“. Чинило се да не постоји алтернатива економској сарадњи Русије и ЕУ, али је и ту сарадњу уздрмао талас узајамне нетрпељивости, који се између осталог одразио и кроз санкције.

Темеље европском правцу извоза руског гаса поставили су споразуми из 1960-их, који су били знатно проширени током 1970-их и 1980-их. Тиме је на дуже време одређен вектор геополитичких односа. „Источна политика“ (квалитативно побољшање односа Западне Немачке са Совјетским Савезом и социјалистичким блоком), коју је крајем 1960-их почео да спроводи Вили Брант, једним делом се ослањала и на тај фактор. Економији Западне Немачке (а касније и уједињене Немачке) биле су потребне чврсте позиције на источним тржиштима.

Графикон: Гасовод „Северни ток“ по дну Балтичког мора

Немачка и Италија као крајње тачке двају „токова“ биле су утемељивачи узајамне нафтно-гасне зависности СССР-а/Русије и Европе. После готово пола века фактички је учињен покушај да се исти тај модел обнови у новој историјској фази, али овога пута то није успело. Пре 40 година (доба арапско-израелских ратова) Европа је уз помоћ сибирских сировина смањивала зависност од политички сумњивих извозника са Блиског Истока. Сада, међутим, Стари свет сматра да опасност представља руски извоз. Питање је у којој мери је то тачно, али очигледно је да су догађаји око Украјине у свему томе имали крајње негативну улогу.

Односи између Русије и ЕУ хладе се великом брзином. Услед тога почиње да се спроводи нова „источна политика“, с тим што је овога пута иницијатива на страни Москве.

Што се Немачке тиче, она сада преиспитује своју „источну политику“. За то постоји више разлога, почев од постепеног померања енергетског баланса у правцу веће диверзификације, па све до нове политичке самоидентификације, захваљујући којој Немачка сматра да је она једини европски лидер. Резултат је очигледан: брзо се хладе односи између Русије и Немачке, као и између Русије и ЕУ. Услед тога почиње да се спроводи нова „источна политика“, с тим што овога пута иницијативу има Москва, тако да је та политика сада усмерена на регионе источно и југоисточно од Русије: серија споразума о извозу гаса са Кином, појачана активност у Азији, оријентација на Турску као потрошача и транспортера руских сировина, енергетски споразум са Ираном...

Нови курс може да предодреди геополитичке приоритете који ће трајати исто као и у случају са одлукама из 1960-их и 1970-их. Подразумева се да то неће ићи глатко, јер са новим партнерима није лакше сарађивати него са старим, а предстоје велика и једним делом ризична улагања. Русија свакако не раскида односе са Европом, јер склопљених уговора има довољно за неколико деценија. Међутим, сада наступа „доба Азије“, тако да је заокрет према истоку и усредсређивање на ту страну сасвим разумљива и неизбежна појава. Утолико пре што сам Запад подстиче на такав корак.

Аутор је председник Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.