Белорусија игра своју игру

Пре само пар година је било прилично тешко замислити да ће представница ОЕБС-а за питања слободе медија Дуња Мијатовић посетити Белорусију. Поготово је чудно што је она скренула пажњу на приметан напредак у односима белоруских власти према слободи недржавних медија, иако су неки новинари привођени и хапшени управо за време њене посете. У септембру је Минск посетила међуресорна делегација владе САД, а одржан је и семинар у организацији Савета Европе. Пре тога годинама није било никаквих контаката између Запада и Белорусије, а Минск је у корену сасецао сваку дискусију о проблемима као што су слобода штампе или демократске вредности. Сада се, међутим, и о томе дискутује у сусретима. И Дуња Мијатовић, и чланови америчке делегације саопштили су да су разговарали о тим питањима у сусретима које су имали у Минску.

Такво активирање контаката свакако не може бити случајно, а тешко да је условљено и променама у унутрашњој политици Белорусије, из простог разлога што није ни било неких посебних промена. Покушаји нормализације односа између Запада и Белорусије директна су последица догађаја који се не одвијају у тој земљи, него у суседној Украјини. Још у марту је Лукашенко почео да позиционира Белорусију као неутралну земљу и предлагао је да она буде посредник у конфликту. То је очигледно био декларативни сигнал Западу, са циљем да се побољшају односи. Било је практично немогуће да Минск добије улогу правог посредника у украјинском конфликту. Тешко да би Белорусија добила мандат УН за мировну операцију. Поред тога, она и нема довољно ресурса за тако нешто. Њен мировни „контингент“ састоји се од чете која броји 30 људи. Тај број се, наравно, може повећати. Може се додати још неколико десетина војника по уговору, али они не би били у стању да раздвоје супротстављене снаге на југоистоку Украјине.

Међутим, Запад је примио и схватио поруку: Белорусија не подржава Русију безрезервно и спремна је да уложи мировне напоре. Нешто позитивнија атмосфера око Белорусије у последње време директан је резултат тих корака Александра Лукашенка. Са једне стране, ти кораци су у суштини популистички, а са друге нису нимало рискантни.

Филигранско балансирање на ивици дозвољеног карактеристично је за Лукашенка од самог почетка његове политичке каријере. Треба, међутим, признати да ни Запад није имао много избора у новонасталој ситуацији. У контексту украјинске кризе белоруски режим већ не изгледа тако одиозно као раније. Конфронтирање са Русијом ублажило је представу о „последњем диктатору Европе“ и потиснуло у други план питање људских права и европских вредности. У условима ескалације тако велике геополитичке кризе Европи није до европских вредности, нарочито у тако важном региону као што је појас између Европе, Русије, Украјине и Балтика. У контексту догађаја у Украјини важност белоруске стабилности је добила на значају и било би сулудо нарушавати је. Никоме није потребан Мајдан у Минску.

Тешко је рећи да ли је Минск већ стекао некакве важне поене, али извесно побољшање климе око Белорусије је евидентно и оно се може искористити за одмрзавање односа између Белорусије и Запада.

Шта то ради Лукашенко?
Крајње неочекивано за савезника Русије у Царинској унији, председник Белорусије Александар Лукашенко отворено се изјаснио против пројекта федерализације Украјине, присуствовао је на инаугурацији Петра Порошенка и аплаудирао је када је овај Крим назвао украјинском територијом. Политиколози објашњавају да се Лукашенкова позиција објашњава искључиво интересима саме Белорусије.

У Белорусији ће 2015. бити одржани нови председнички избори. Скоро нико не доводи у питање њихов резултат, али њихова легитимизација је већ данас циљ белоруских власти. Има се у виду пре свега легитимизација у очима Запада. Ако властима пође за руком да се договоре са опозицијом, или бар једним њеним делом, и да јој се, рецимо, у замену за признање избора додели неколико места у парламенту, онда ће у тој новој ситуацији бити могућ договор са Западом. Тамо опозиција свакако неће моћи ништа да реши, а нема никакве реалне шансе да добије председничко место. Поједине кадровске промене у пољском министарству спољних послова и у Бриселу омогућавају Минску да се нада на ублажавање става Брисела и Варшаве. Ако ништа друго, одлазак комесара за проширење и добросуседску политику Европске уније Штефана Филеа и министра спољних послова Пољске Радослава Сикорског улива наду да ће динамика односа Белорусије и Европе бити позитивна. Минск ионако одавно машта о избављењу од санкција.

Наравно, могућност таквог развоја догађаја изузетно је ограничена. Белоруски председник је познат по прилично тврдим односима са Европском унијом. И поред свих пропагандистичких потеза очигледно је да је Белорусија најближи савезник Русије у региону, и то стратешки савезник. Стога је мало вероватно да ће у односима између Белорусије и Запада доћи до драстичне промене. Али може се учинити покушај да се из новонастале ситуације извуче некаква корист. У таквим играма руководилац Белорусије никада није имао премца.

Аутор је политиколог и директор Института за проучавање Кавказа (Јереван, Јерменија).

Росијскаја газета. Сва права задржана.