Последице неповиновања светском поретку успостављеном после Хладног рата

Илустрација: Алексеј Иорш.

Илустрација: Алексеј Иорш.

Политиколог Дмитриј Сајмс говори о томе зашто Русији, Западу и Украјини предстоји веома дуг пут од преговора у Минску до коначног решења конфликта. Иако је услед кризе у Украјини непријатељство према Русији значајно заоштрено, оно се појавило пре неколико година и било је изазвано преовлађујућим утиском да Русија под влашћу Владимира Путина одбија да се понаша у складу са оним светским поретком који је успостављен након Хладног рата.

Прекид ватре у источној Украјини – то су добре вести за напаћено локално становништво. Међутим, примирје је и даље нестабилно и изазива различита очекивања како код обе стране у конфликту тако и код оних снага које их подржавају из иностранства.

Што се тиче Запада, прва очигледна околност је да, иако је услед кризе у Украјини непријатељство према Русији значајно заоштрено, оно се појавило пре неколико година и било је изазвано преовлађујућим утиском да Русија под влашћу Владимира Путина одбија да се понаша у складу са оним светским поретком који је успостављен након Хладног рата. Супротстављање Русије плану САД да изврши ваздушни напад на Асадов режим у Сирији, снажно противљење ширењу НАТО-а и размештању елемената ПРО у Европи, увођење ограничења према невладиним организацијама у Русији које финансирају западни фондови и незаинтересованост за изградњу демократије по западном моделу били су, вероватно, последњи знаци Вашингтону и Бриселу да се Путинова Русија веома разликује од других постсовјетских земаља. Према њиховом гледишту, Русија је упорно одбијала да прихвати западне стандарде понашања у апсолутно сваком погледу.

У августу 1991. председник Џорџ Буш Старији упозоравао је против национализма у Украјини и свуда у СССР-у, очигледно дајући предност сценарију према којем би Украјина остала у саставу реформисаног Совјетског Савеза.

Било би претеривање ако бисмо тврдили да је Запад једноставно тражио прилику да казни Русију. Међутим, без сваке сумње, постојала је предиспонираност да се у конфликту између Москве и Кијева Русија представи као непокоран агресор, а Украјина као пријатељска жртва. Ова предиспонираност је била призма кроз коју су потези Русије у Украјини посматрани не само од стране САД и земаља ЕУ, него и од стране већине западних медија, спољнополитичке елите и најширег јавног мњења.

Друга околност је да западне земље и, конкретно, САД, нису хтеле да прихвате да Русија са Украјином има специфичне односе, а посебно су одбијале да признају да услед ових специфичних односа Русија у овој држави има нека посебна права. Неоконзервативци и либерални интервенционисти, који су умногоме одређивали спољну политику Америке након Хладног рата, хвалили су се да је управо курс развоја Америке довео до пораза СССР-а. Прагматични реалисти су, са друге стране, изражавали негодовање због преувеличавања улоге САД у колапсу Совјетског Савеза и подсећали да је у августу 1991. председник Џорџ Буш Старији упозоравао против национализма у Украјини и свуда у СССР-у, очигледно дајући предност сценарију према којем би Украјина остала у саставу реформисаног Совјетског Савеза. С ове тачке гледишта, Јељцинова Русија, која је уз подршку огромне већине у парламенту прогласила суверенитет РСФСР, сноси много већу одговорност за иницирање оног низа догађаја који је довео до распада СССР-а. Управо је председник Јељцин позвао руске војнике да се не покоравају наређењима совјетског руководства у конфликту са балтичким сепаратистима. И, наравно, управо је Јељцин потписао споразум са Украјином и Белорусијом и на тај начин запечатио судбину совјетске државе.

Јељцинова Русија, која је прогласила суверенитет РСФСР, сноси много већу одговорност за иницирање оног низа догађаја који је довео до распада СССР-а. Управо је председник Јељцин позвао руске војнике да се не покоравају наређењима совјетског руководства у конфликту са балтичким сепаратистима.

Међутим, неоконзервативци и реалисти се слажу да је Украјина данас суверена држава и да као свака друга држава има право да штити свој територијални интегритет. На Западу кажу да се од краја Другог светског рата није десило да нека европска држава анексира део друге државе. Са формалне тачке гледишта, то је тачно. Косово је било насилно отргнуто од Србије и укључено у европску орбиту са потенцијалном перспективом да добије статус чланице НАТО-а, али није постало део Албаније. Постоји ли с тачке гледишта геополитике икаква разлика између анексије и такве врсте отцепљења знатно је сложеније питање. Али већ сама ова разлика омогућила је Вашингтону и Бриселу да тврде како је њихова позиција морално супериорнија.

Чињеница да су Сједињене Државе и њихови савезници током последњих двадесет година отворено интервенисали у читавом низу држава не посматра се као прецедент на који би се други могли позивати. На сличан начин се чињеница да је Обамина администрација пружала помоћ сиријским побуњеницима и планирала да бомбардује Асадов режим, упркос све јаснијем отпору на који су ови планови наилазили у Конгресу, не посматра као релевантна аналогија Украјини. Неки ће рећи да постоји велика разлика измађу супротстављања сиријском диктатору и пружања подршке западној демократски оријентисаној украјинској Влади. Док ће други, као многи у Москви, указати на лицемерје и двоструке стандарде. Историчар би, можда, скренуо пажњу на то да је и Рим сматрао да му је дозвољено оно што никада не би могао да допусти Персији, и да државе од својих савезника ретко захтевају да поштују исте стандарде као њихови противници. Како било да било, али уочи избијања украјинске кризе већина на Западу Русију није више видела као партнера, већ пре као потенцијалног противника.

Не постоји ниједан пример када су санкције приморале независну земљу, а камоли велику силу, да се одрекне онога што она сматра да одговара њеним суштинским интересима.

Трећа околност: треба рећи да представа о томе да су Сједињене Државе на силу приморале Европу да уђе у сукоб са Русијом, која се томе нерадо приклонила, представља очигледно упрошћавање догађаја. Наравно, постојао је известан притисак од стране Америке у правцу увођења све строжих санкција, али многи су у Европи поздравили овај притисак и заиста желели да буду предузете још оштрије мере од оних које је предузимала Обамина администрација. Пољска и балтичке земље тражиле су стално размештање инфраструктуре НАТО-а на својој територији. Шведска је у суштини деловала у истом правцу. Водеће европске силе, којима је ширење Европске уније служило као основни аргумент њихове сопствене легитимности, нису биле спремне да се супротставе позивима на солидарност. Ангела Меркел, као већи прагматичар од већине других лидера, тешко да је била пријатељ Русије и није била заинтересована да се одупре балтичким и пољским позивима на супротстављање Москви. Питање је једноставно: какву Украјину би више волела да види Немачка – прозападну или савезницу Москве, што би Русију поново могло да претвори у европску суперсилу. Одговор се сам по себи намеће.

Са ове тачке гледишта, увођење нових санкција против Русије након споразума у Минску на известан начин је логичан потез. Јер овај споразум је резултат не само мировног плана Путина, него и контранапада добровољаца који је Москва отворено подржала. Намера Русије је била да не дозволи Кијеву да сломи Доњецку и Луганску Републику, намера Брисела и Вашингтона да истакне: за веће уплитање у ситуацију у Украјини Русија ће морати да плати већу цену.

У складу с тим, чим је на истоку Украјине дошло до обуставе ватре, постало је очигледно да постоје непремостиве разлике не само у интересима учесника конфликта, него чак и у опису онога што се заиста догодило у Украјини и око ње. Из ове ситуације не постоји лак излаз, али постоје снажни разлози да се ескалација сукоба не дозволи.

Не верујем да санкције могу да приморају Русију да суштински промени своју политику. Једноставно не постоји ниједан пример када су санкције приморале независну земљу, а камоли велику силу, да се одрекне онога што она сматра да одговара њеним суштинским интересима. Али, с друге стране, тешко ми је да замислим да Русија жели да освоји источну Украјину, а камоли целу Украјину. Претпостављам да је ова варијанта остварива са војне тачке гледишта и да је емоционално привлачна. Али чак и без санкција реализација оваквог сценарија би од Русије захтевала озбиљне економске жртве. То би на још много година Украјину учинило најважнијим фактором руске политике (као и западне политике према Русији).

У ситуацији из које не постоји задовољавајући излаз обично се тражи краткорочно решење. Међутим, иако варијанта креирања још једног замрзнутог конфликта изгледа боље од рата, у дугорочној перспективи она никоме не одговора. Стабилно решење украјинског питања је амбициознији и тежи задатак него што се чини. Па ипак, тек када све карте буду на столу моћи ће да се постигне одржив договор, који би узимао у обзир минимум захтева свих страна у конфликту. Он би обухватио обезбеђивање територијалног интегритета Украјини, гаранцију пуне аутономије за доњецки и лугански регион, успостављање ванблоковског статуса Украјине и укидање санкција.

Украјински националисти и многи проруски добровољци вероватно не прижељкују овакво решење, али оно би, у принципу, било прихватљиво за Москву, Вашингтон и Брисел. Међутим, ђаво се крије у детаљима. На Западу многи захтевају формулацију која би јасно показала да је Русија поражена страна и да Путин није ништа добио од онога што се приказује као агресија. Међутим, како је показало припајање Крима, покушаји да се велика сила сатера у ћошак су опасна игра. Москва зна да јој је на пољу економских санкција тешко да се такмичи са САД и ЕУ. Међутим, нови амерички фронт отворен у Сирији и Ираку подсећа нас да Русија има могућност за делотворне асиметричне узвратне мере, и то не само на Блиском Истоку. Тако да тестирање снаге противника није ни у чијем интересу.

Аутор је председник вашингтонског Центра за националне интересе, издавач часописа „The National Interest“. Руски текст на порталу „Известија“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“