„Живот у Кијеву је био морално неиздржив“

Наша кућа није гранатирана, али смо ми отишли из Украјине. Скоро осам година смо живели у Кијеву, мада обоје, жена и ја, у документима имамо адресе из Донбаса, јер смо одатле родом. У оном Кијеву који смо напустили већ ова чињеница, према садашњим мерилима, мада не представља елемент злочина, гарантовано изазива непријатности приликом сусрета са државом и подозриве погледе од стране оних који вам прегледају документе - „изворних“ становника Кијева, Лавова и уопште „самосвесних“ Украјинаца, којих је у престоници данас велика већина.

Морали смо да одемо. И то не само због Маше. Последњих неколико месеци живот у Кијеву је постао морално неиздржив. У свим разговорима на улици, у превозу, у метроу, свуда се осећала мржња коју је тешко сакрити, а која се понекад и намерно распирује. Памтим време „наранџасте револуције“, када би се људи у превозу побили због политичких неслагања, зато што је овај за Јушченка, а онај за Јануковича. Данас се више не бију, јер су готово сви „за јединствену Украјину“, али су спремни да убију сваког ко каже и једну реч против. Зато је данас тако мирно у Кијеву – јер многи једноставно ћуте. У последње време ми нисмо излазили ни у шетњу: на скверу седе родитељи, пију пиво, љуште семенке, разговарају о подлим Русима. А деца се играју бандероваца. Само сам замислио како ће Маша пре или касније у школи рећи нешто од онога о чему њени родитељи разговарају код куће, а о чему ћуте на улици, и уплашио сам се. И за њу, и за нас двоје. Проблем је у томе што смо ми сувише Руси за тај град, што код куће имамо гомилу „погрешних“ књига, говоримо искључиво на руском и нисмо спремни да ћерку почнемо да зовемо Маричка [украјински надимак за име Марија - прим. ред.] само како бисмо удовољили посланици Врховне раде Ирини Фарион.

Чај са додатком

Заћутао сам у марту, после њихове победе. До тада сам још и покушавао да дискутујем и да објашњавам: шта то радите, па ви својим поступцима растурате државу. Гледају ме, климају главом, а очи им се необично цакле. Онда сам схватио – чај који су делили на Мајдану ипак је био са „додатком“. Коначно сам престао да говорим када ме је мој најбољи пријатељ, близак готово као члан породице, опоменуо да „зачепим“, иначе ће моје речи пренети „Десном сектору“.

Машу смо били уписали у једну од кијевских школа у нашем крају, у стамбеном рејону на левој обали Дњепра. У Кијеву практично више нема школа у којима се настава одвија на руском, а једина школа у рејону са комбинованом наставом на руском и украјинском, коју је пре две године свечано отворио Јанукович, још пре његове смене је мало по мало постала „чисто“ украјинска.

Проблем је у томе шта уче, проблем је у првом часу, када ће им, можда, читати одломке из „Гајдамака“. Из најкрвавијег, мизантропског Шевченковог дела! Како да објасним ћерки да је управо она тај „москаљ“ [погрдни назив за Руса – прим. прев.], на чије се клање у овом делу позива?

Директор школе ми је изгледао као нормалан човек, имао је неку тугу у очима, чини ми се да је већ тада, у мају, предосећао неко зло. Мада се зло већ догодило у Одеси. Не знам, можда сада и он мора де ћути. Има још увек и таквих Украјинаца - добрих, отворених, мирољубивих, који воле Украјину, а притом не мрзе Русију. Али њих је врло мало.

Количина „патриотизма“ у школама у Украјини је готово невероватна. Руководство Секретаријата за образовање је наставницима у Одеси више пута упутило препоруку да на састанак колегијума за образовање дођу у везеним кошуљама, док је у Кијеву то већ постало традиција. Шта да се ради, када је данас министар образовања Украјине Сергеј Квит, страсни националиста и аутор хвалоспева Степану Бандери. Он је уложио много труда у репрограмирање младих мозгова још као ректор Универзитета „Кијево-Могиљанска академија“. И очигледно не намерава да се задовољи постигнутим. Тако уз његово прећутно одобрење у граду Ивано-Франковску децу уче да скандирају „Смрт непријатељима!“ и да спаљују лутке председника других држава. Исто као што се у појасу Газе Палестинци одмалена уче да мрзе Јевреје.

Украјинци, најстарија цивилизација

Невоља је у томе што ја историју познајем и из других књига, а не само из украјинских уџбеника, у којима се Украјинци називају аријевцима, а Запорошка Сеч проглашава првом истинском европском демократијом. Зашто бих после часова објашњавао ћерки да је „демократија“ реч грчког порекла, као и сам појам, и да су козаци од ње били неизмерно далеко? А не знам ни како бих јој објаснио да су „хероји“ Украјинске побуњеничке војске заправо нељуди који су убијали цивиле због примитивне националне идеје. Не желим да мојој ћерки свакодневно испирају мозак и намећу јој „бандеровски“ поглед на свет.

Више о руско-украјинским односима

А они су данас заиста спремни да Грцима одузму демократију, а Египћанима пирамиде. У Украјини постоји известан професор Бебик, доктор политичких наука, проректор Универзитета „Украјина“, који једном недељно држи предавања на радију „Ера“. Он, између осталог, тврди да су протоукрајинци, „Теукри“, које спомиње још Херодот, основали Троју, а затим и целу Грчку, па и Рим. И не само то, „први Рим“ се заправо налазио у Сумској Области, на ушћу реке Ромен у реку Сулу, а то је данашњи град Ромни. Што значи да су и онај Рим на Тибру, који је тек други по реду, такође основали Украјинци. Ово би било комично да је професор Бебик једна од шала из локалног „Клуба веселих и довитљивих“ [Ка-ве-ен (КВН) – совјетска, а затим руска хумористичка телевизијска емисија – прим. прев.]. Он је, међутим, реалност.

Драго ми је што Маша на првом часу неће певати химну Украјине и што неће сазнати за професора Бебика, као ни за Бандеру и Шухевича, који би, да им се Руси нису супротставили, добили Други светски рат. Боље нека учи о Пушкину, који је волео живот, а ја ћу јој већ објаснити и да су Шевченко и Лесја Украјинка осим мизантропских стварали и лирска дела.

Аутор је некадашњи становник Кијева. Текст је адаптирана верзија материјала са сајта „Росијске газете“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.