Шта ће бити са „Јужним током“?

Илустрација: Константин Малер.

Илустрација: Константин Малер.

Пројекат „Јужни ток“ је сада актуелнији него икад. Новонастала геополитичка ситуација подиже вредност додатне линије за транспорт гаса из Русије у Европу, мада правне колизије и даље постоје и, штавише, користе се као оружје у новој борби интересних група.

Кључни циљ пројекта „Јужни ток“ је да се обезбеди поуздана испорука гаса из Русије у Европу. Систем цевовода којима се гас извози у иностранство мора бити изграђен тако да у случају потребе постоји замена за сваку, па чак и најважнију линију. У овом тренутку годишњи „Гаспромов“ извоз у Европу зависи од климатских услова и околности на европском тржишту. Према грубој процени, сада су за транспорт гаса у Европу потребни цевоводи капацитета 130-140 милијарди кубних метара годишње, ако се не рачуна извоз гаса у Холандију, балтичке земље и Турску, јер се тај гас транспортује засебним цевоводима. Тренутно се гас у Европу шаље делимично „Северним током“, делимично преко Белорусије и делимично преко Украјине. Капацитет „Северног тока“ је 55 милијарди кубних метара годишње, и то при максималном оптерећењу, док белоруски систем може да обезбеди транзит око 35-40, а украјински 140-150 милијарди кубних метара годишње.

Тешко је замислити да ће пуштање у рад „Јужног тока“ бити праћено повећањем извоза гаса из Русије, јер ће капацитет новог гасовода износити 63 милијарде кубних метара гаса годишње, а мало је вероватно да ће се потрошња руског гаса у догледно време толико повећати.

Појава „Јужног тока“ ће омогућити да се гас неометано шаље чак и ако се искључи било која садашња линија, пре свега украјинска. То не значи да ће „Гаспром“ аутоматски одбацити транзит кроз Украјину, али ће његова зависност од деловања украјинских власти свакако бити неупоредиво мања. Поред тога, у условима прилично јаке конкуренције на европском гасном тржишту „Гаспром“ је спреман да спусти цену, тако да потрошачи из Европе не морају страховати да ће додатни трошкови ударити по њиховом џепу.

У европским земљама се током 2014. често постављало питање ризика везаног за могућу обуставу украјинског транзита. „Јужни ток“ за само пар година може да скине то питање са дневног реда, и због тога је овај пројекат исплатив за европске потрошаче. Додуше, са економског гледишта његови параметри су под великим знаком питања. На пример, тешко је замислити да ће пуштање у рад „Јужног тока“ бити праћено повећањем извоза гаса из Русије, јер ће капацитет новог гасовода износити 63 милијарде кубних метара гаса годишње, а мало је вероватно да ће се потрошња руског гаса у догледно време толико повећати.

Овај пројекат се реализује у прелазном периоду европског тржишта, што је „Јужном току“ дало конфликтну позадину и појачало његову политичку обојеност. „Јужни ток“ се нашао у двоструком вихору политичких проблема. Са једне стране, последњих година се стално покреће питање о његовој усклађености са Трећим енергетским пакетом, тј. са европским прописима који забрањују да се једна иста компанија бави експлоатацијом и транспортом гаса. Европска комисија одавно захтева од земаља ЕУ да поштују те прописе. Строго узевши, по садашњим законима Европска комисија не може забранити руским и бугарским компанијама да поставе цеви у складу са склопљеним међународним споразумима, али може да створи ситуацију у којој ће бити забрањен транспорт гаса кроз те цеви. У сваком случају, власти европских земаља које учествују у пројекту имају могућност избора: или да наставе радове без обзира на све околности, и да самим тим наљуте Европску комисију, или да зауставе радове и сачекају. Бугарско руководство је изабрало другу варијанту. То је учињено са прилично великом буком, уз претњу да ће имати посла правосудни органи. Самим тим су бугарске власти показале Европској комисији да је Бугарска солидаран играч, а заправо се ништа није променило када је реч о перспективама пројекта.

Било како било, неопходан је компромис између „Гаспрома“ и европских власти, али међу њима постоји принципијелни политички конфликт, јер ниједна страна није спремна да мења свој модел пословања. Са једне стране, Европљани имају право да од компанија које послују на територији Европе захтевају поштовање европских закона. Са друге стране, постоје примери обрнуте ситуације, рецимо када је реч о деловању ОПЕК-а. Ова организација је картел, и то крајње неугледан картел, а у Европској унији су картели строго забрањени. Европљанима, међутим, не смета да купују нафту од компанија из земаља ОПЕК-а и да за то не траже никакве додатне дозволе.

Други ниво конфронтације везан је за украјински конфликт. И поред тога што постоји очигледан стимуланс да се снабдевање гасом диверзификује, постизање било каквог консензуса између руских и европских партнера вишеструко је отежано због заоштравања напетости са обе стране. Нажалост, то је упадљиво успорило и процес тражења решења за „Јужни ток“. Међутим, с обзиром да су обе стране заинтересоване за пројекат, највероватније ће ипак пронаћи компромисно решење, само што ће тај процес сада бити напорнији и трајаће бар неколико месеци дуже.

Аутор је начелник Управе за стратешка истраживања у области енергетике Аналитичког центра при Влади Руске Федерације.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“