Карикатура: Алексеј Иорш.
Услед свог географског положаја, своје историје и културе, Русија се, као и обично, нашла у жижи још једног историјског преокрета. Она доводи у питање оне околности које су завладале после Хладног рата, сада већ не само у своје име, него у име целог незападног света.
Преокрет је започео већ 1990-их наглим развојем Азије, али тада је ова појава остала у сенци антикомунистичке револуције, која је Западу дала снажан економски и морални подстицај.
Са висине теоријских разматрања сада ћу прећи на тумачење конкретних фактора који су довели до садашње кризе.
Планирано скромно место за Русију
Главни узрок представља одбијање Запада да фактички и формално оконча Хладни рат, који је наводно завршен пре четврт века. Запад је систематски наставио да шири зону свог, како војног, тако и политичкоекономског, утицаја и контроле.
Запад није узимао у обзир ни интересе ни примедбе Русије, већ ју је третирао као покорену државу. Руси, међутим, нису сматрали да су покорени. Русији је „версајска политика“ наметнута на фин начин, без грубог одузимања територија или формалног наплаћивања одштете, али са несумњивим указивањем да у међународном систему она заузима сасвим скромно место.
Оваква политика је код велике нације, чије су достојанство и интереси непрекидно нарушавани, неизбежно довела до појаве неке врсте „вајмарског синдрома“.
Руски политичари су посебно негодовали због систематских обмана и лицемерја којем су били изложени. Обећања нису испуњавана, а сама идеја о постојању сфера контроле и утицаја у светској политици проглашавана је за застарелу, за концепцију која не одговара савременој реалности.
Запад је, међутим, „непостојећу“ сферу свог утицаја плански ширио. Москва је предлагала да се укључи у западне структуре и да се оне трансформишу у општеевропске. Борис Јељцин је говорио да је чланство у НАТО-у пожељно. Исто питање је постављао и Владимир Путин. На многобројне предлоге (од Јељцина до Медведева) да се склопи нови споразум о европској безбедности или да се од Ванкувера до Владивостока креира целовити људски, економски и енергетски простор, под именом Савез Европе или Велика Европа, одговор је био непрекидно негативан.
Да су се такве идеје оствариле, завладао би, између осталог, нови status quo и била би стављена тачка на борбу за надмоћ међу сферама утицаја.
Симулација ширења Европске уније на Украјину Европљанима је била потребна како би себи и свету доказали да је њихов пројекат још увек привлачан и жив.
Постојали су и мање оправдани разлози за ширење ЕУ на Украјину. Неки Европљани и силе које иза њих стоје (нећу наводити имена и државе, како бих колико је могуће избегао да учествујем у садашњем рату оптужби и противоптужби) хтели су да напакосте Москви, да се освете за поразе из прошлости, да јој вежу руке и да је увуку у кризу. Постојала је жеља да се умањи спољнополитички капитал Русије, који је последњих година значајно порастао услед уједињеног деловања мајсторске дипломатије и политичке воље и који је омогућио Русији да на међународној сцени игра улогу која неколико пута превазилази њене економске могућности.
Доскорашње победнике је иритирало то што Москва није прихватила многе најновије западне вредности, као и надмени однос руководства земље која је још донедавно покорно молила милостињу и нудила се међу шегрте. Хтели су да је „науче памети“.
Најзад, постојала је и жеља да се осујети руски евроазијски пројекат, који се састоји у томе да се преко сасвим безазлених организација, као што су Царинска унија, а затим и Евроазијски економски савез, на новим, пре свега економским основама, интегрише већи део простора Руске Империје или СССР-а и на тај начин ојача сопствена конкурентност и конкурентност партнера у свету који се распада на економске блокове.
Руски државници и стручњаци су упозоравали да ће покушај да се преко Споразума о придруживању Украјина увуче у западну зону утицаја народу ове земље донети само несреће и жртве. Русе, међутим, нико није слушао. Запад је покушао да настави по инерцији из прошлих деценија, третирајући Украјинце као топовско месо још једне геополитичке битке.
Понављам: суштински узрок кризе је неокончан Хладни рат и опстанак у центру Европе геополитички „спорних“ територија. Ради се пре свега о Украјини, али и о Молдавији и земљама Јужног Кавказа.
У Русији је Украјина одувек посматрана као неодвојиви део руског историјског простора, као колевка наше државности и цивилизације. Знатан део украјинског становништва историјски је везан за Русију. Током двадесет и нешто година после распада СССР-а у Украјини се није формирала државотворна елита.
Лоповлук и корупција, сиромаштво и безизлазност ситуације нису могли да оставе Украјинце равнодушним. И када су их позвали у Европу, чак иако им реално нису понудили ништа, они су желели да поверују да је то могуће. Осим тога, руски модел и ниво развоја били су знатно мање привлачни.
Виктор Јанукович, који је тада био на власти, почео је да уцењује и Европу и Русију, покушавајући да изнуди нову „милостињу“ за заступање „проруске“ или „проевропске“ оријентације. Овај пут Русија је понудила више и он је „окренуо леђа“ Европској унији. Изнервирани грађани су изашли на Мајдан. Њима су се придружили спремни терористи. Остало је познато. Демонстрације су се завршиле крвопролићем. Украјина је још дубље потонула у хаос и економски колапс.
Кључни разлог због којег је криза око Украјине постала тако заоштрена и медијски острашћена је безизлазна ситуација у којој су се нашли сви њени учесници. Европљани очигледно нису у стању да у постојећим идеолошким и институционалним оквирима изађу из дубоке и сложене кризе европског пројекта. Криза која се испољава на други начин може се запазити и у случају САД.
Током 2012-2013. западна пропаганда је постајала све негативнија, па чак и брутална. Врхунац је достигнут за време Олимпијаде. Ја сам стекао утисак, а, верујем, и многи други званични посматрачи, да се Запад припрема за нову туру политике „обуздавања и потискивања“ по моделу Хладног рата. У таквој ситуацији Русија заиста нема шта да изгуби.
Русија се припремила. Први резултати су били повољни. На мајсторски начин је припојен Крим. Преузета је и задржана иницијатива. Руководство које је дошло на власт путем преврата није признато. Остављена је могућност да ни будући избори не буду признати, ако се они (што је готово неизбежно) буду одржавали у условима безакоња и претњи од стране наоружаних крајње десничарских групација. Није одбачена ни теоретска могућност, која је подржана одлукама парламента, да се у случају масовног насиља и крвопролића у Украјину упуте оружане снаге.
Минимални услови за крај Хладног рата
Москва је, изгледа, овај пут одлучила да се не повлачи док не постигне свој циљ. Међу циљевима Русије није само одушевљено сједињење са Кримом или, пак, другим земљама, чиме се привремено јача легитимност власти. Главни циљ је да се незавршени Хладни рат, који је Запад дефакто наставио да води, приведе крају. И да се, према оптималној варијанти, склопи мировни споразум под повољним условима. Минимални захтеви су стварање услова који спречавају или чине неисплативим даље једнострано ширење зоне утицаја и контроле Запада на регионе које Москва сматра суштински значајним за своју безбедност.
Међу циљевима Москве је и очување, колико је то могуће, целовите (сада већ без Крима) федеративне Украјине. Једино такво уређење би омогућило да се сачува барем формална целовитост државе са њеним језичким, културним и економским разликама, државе која готово да не поседује историјско искуство реалне државности.
Нисам сигуран да је украјинска држава способна за опстанак, чак ни у њеним садашњим границама, незнатно нарушеним одласком Крима. Али распад, посебно насилни распад, носи огромне ризике и високу цену за све Украјинце, Русе и друге Европљане. Јер на територији Украјине се налази 15 енергетских блокова за производњу нуклеарне енергије, велики број опасних постројења, осетљивих и прилично дотрајалих комуналних и енергетских система.
Део руске елите, по свој прилици, гаји наде на остварење „максималног“ програма - на припајање, у овом или оном облику, већег дела Украјине. Сматрам да је такав програм нереалан и невероватно скуп. У сваком случају, док год Русија не постане богата и ефикасна држава и привлачно друштво у којем ће желети да живи већи део становника Украјине. Засада је, сматрам, довољан Крим, завршетак Хладног рата у Европи и, коначно, почетак нове рунде реформи. Само такав сценарио би омогућио да се на ефикасан начин искористи нова легитимност руског руководства, стечена захваљујући кримском ентузијазму, и да се реторика о неопходности да се одупремо „непријатељским силама на Западу“ употреби на најбољи могући начин.
Такав сценарио би дефакто обезбедио надмоћне позиције Русије на истоку и југоистоку Украјине и омогућио делимичну аутономију западним територијама. Али, то ће бити могуће само када и ако Москва и Берлин, Русија и Европска унија схвате бесмисленост и контрапродуктивност борбе „са нултом сумом“ [када губитак који доживи један учесник, другоме аутоматски доноси добит – прим. прев.]. И ако престану да се боре за једнострано укључивање Кијева у зону свог утицаја, већ, напротив, почну заједнички да спасавају Украјину, претварајући је, као и друге сличне територије, из јабуке раздора у поље сарадње.
Засада, наравно, с обзиром на узајамне прекоре и претње, моји снови о Савезу Европе, којим би се завршио Хладни рат и поставила основа за сједињење „меке“ технолошке силе Европе са ресурсима, „тврдом“ силом и вољом Русије, изгледају као сентиментални идеализам. Иако би објективно и рационално таква интеграција одговарала Русији, јер би спречила њено даље одвајање од мајчинске, европске цивилизације. Она би такође одговарала и Европској унији, јер ова није у стању да се без новог циља развоја извуче из своје унутрашње кризе, која је осуђује на трећеразредну улогу на међународној сцени. А и свет би од тога имао користи. Појавио би се, наиме, уз Кину и САД, трећи стуб будућег светског поретка, који би га учинио знатно стабилнијим.
Можда ће нас отрезнити украјинска лекција, која још није ни близу завршетка и готово неизбежно ће донети нове драматичне преокрете? Јасно је да је, што се тиче своје ближе будућности, Русија одустала од наде да постане део Запада. Међутим, она још није начинила ни избор према анти-Западу и, самим тим, антиевропеизму.
И оно што је најважније. Неће то више бити међународна, него руска драма, ако криза у односима са Западом, коју је Москва у знатној мери свесно изазвала, не доведе до озбиљних реформи, које убрзавају развој и пружају перспективу и земљи и људима. Или ако нас занесеност Кримом одвуче од економског окретања ка Азији и поновног освајања Сибира и Далеког Истока, ако, дакле, одустанемо од овог процеса, са којим смо и тако деценијама у заостатку, који смо, додуше, започели, али нам већ бледи пред очима.
Русија је већ пропустила да кризу 2008-2009. искористи за реформе. Биће веома жалосно ако протраћимо и садашњи ентузијазам и полет патриотских осећања, легитимности и популарности руководства земље. Још једном ће се поновити прича у којој се „гора тресла, а родио се миш“.
Аутор је декан Факултета за светску економију и светску политику Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије“, почасни председник Президијума Савета за спољну и одбрамбену политику.
Руски текст на порталу izvestia.ru.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
