Крим као национална идеја

„Коме је то Владимир Владимирович припремио тако леп поклон за 8. март?“, пита ме уз осмех пријатељ из Вороњежа и сам себи одговара: „Својој јединој вољеној, којој је име Русија“.

Такав, у политичком смислу наиван, али зато искрен и поштен став сада деле многи који колико јуче нису ни помишљали да гласају за Владимира Путина, а данас се спремају да гласају за његов пети мандат. Сведоци смо невиђеног јединства нације, и испоставило се да нас не уједињују спортска такмичења: уједињује нас сам живот. Олимпијада је била само пријатна увертира у повратак Русије на велику политичку сцену.

Последњих 20 година се трагало за националном идејом, а испоставило се да се та идеја све време налазила изван формалних граница Русије. Подршка коју данас већина житеља Русије пружа повратку Крима и Севастопоља у састав наше земље заправо и јесте она спона која истински уједињује нацију.

На наше очи се рађа идеологија нове Русије, и она се састоји у враћању руских територија под окриље своје матице. То је за нашу елиту тежак корак, али ће тако заиста бити отворена врата која воде у нову реалност. У тој реалности ће се Фонд за стабилизацију чувати у Русији, а наши функционери неће моћи да путују на Запад и неће куповати виле на француској, него на црноморској ривијери. У тој реалности ће елита своју децу школовати на Московском државном универзитету (МГУ), а не на Харварду, и само ће њени најгори представници радије изабрати да дочекају старост негде на обали Медитерана у благостању, али под анатемом.

Не треба се бринути што ће продане душе отићи из Русије. Нека оду, и нека онда британским и француским пореским органима објашњавају сумњиво порекло свога богатства. То је реалност у којој Чечени нису претња за безбедност Русије, него су, напротив, њен понос и гарант сигурности њеног спољнополитичког опредељења.

Реалност Русије 21. века је реалност суперсиле чије се суверено мишљење поштује у свету. Пракса показује да ми не треба да се ограничавамо искључиво на своје унутрашње проблеме, јер само ако спасавамо свет можемо да спасемо и себе.

О тој реалности су сањали најнаивнији политичари, о њој је сањала и апсолутна већина становништва наше земље. Сада, када је одлука већ донета, ми се не можемо зауставити на пола пута. Народ је спреман да много тога прогледа кроз прсте Владимиру Путину ако он успе да врати Русији Крим и друге изгубљене руске територије.

Ово утолико пре што ће последице кримског референдума бити заиста огромне. Врло је вероватно да ће се и неки други региони Украјине угледати на парламент Крима и његову одлуку о присаједињењу Русији. Они схватају ситуацију: сада или никада.

Очигледно је да ће сличне одлуке и референдуме пожелети да спроведу и парламенти Придњестровја, Јужне Осетије и Абхазије. Враћање Крима ће постати исти такав преседан у светској политици какав је било признавање независности Косова од стране већине западних земаља.

Већ током наредних недеља бићемо сведоци наставка „руског пролећа“ у руским регионима југоистока Украјине који не жели да призна незакониту власт „евробандероваца“ у Кијеву.

Крим је тек почетак руске Реконкисте. Ако је успело Криму, значи да ће успети и Одеси, Николајеву, Доњецку, Луганску... Ове године референдуми о самоопредељењу треба да се одрже и у Шкотској и Каталонији, а то су региони Европске Уније.

Европски тренд регионализације „насукаће се“ на руски тренд централизације територија. Тај процес је већ почео под паролом „Крим хоће кући“. Штавише, могућност повратка Крима после 23 године украјинске „независности“ и после 60 година колико је прошло од формалног преласка Крима из РСФСР у УССР јасан је сигнал Србима да се Косово такође може вратити.

Више о руско-украјинским односима

Сва новија историја Русије за последње 23 године, тј. од распада Совјетског Савеза, заправо је историја ишчекивања данашњег дана. Од 1991. стално смо губили и људе и територију, и ево сада, први пут после 1945, можемо да вратимо своју земљу и своје сународнике. То је оно по чему ће Владимир Путин ући у историју.

Први пут после 1946. (када су присаједињени Тува и Закарпатје) Русија поново може да прошири своју територију.

Наступа тренутак политичке истине што се тиче враћања региона. Кијев их је вештачки украјинизовао и притискао, а они су све време чезнули за својом историјском Отаџбином. Како је лепо рекао нови градоначелник Севастопоља Алексеј Чалиј, овај град је понос руских морнара у коме готово све чланице НАТО-а имају своје „представнике“, јер је овде сахрањено преко 250 хиљада евроинтегратора од Турске до Велике Британије.

Русија је током свих ових година са немоћним болом посматрала прогоне Руса у Средњој Азији и балтичким земљама, у Украјини и Молдавији, и само је скупљала праведни гнев.

Сада је дошло време за одговор. То неће бити освета, него корак у сусрет нашој заједничкој будућности у саставу државе коју сви подједнако доживљавају као рођену земљу. И та земља поново извршава своју узвишену мисију.

Олег Бондаренко је политиколог из Москве. Руски текст на сајту „Известија“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.