Зашто је Путин понудио ЕУ зону слободне трговине?

Промена приоритета у спољној политици?

Владимир Путин је на недавно одржаном самиту Русија-ЕУ изнео идеју о стварању зоне слободне трговине између Европске уније и Царинске уније Русије, Казахстана и Белорусије. У том предлогу се пресецају два приоритетна правца савремене руске дипломатије.

Помирљиви тонови самита Русије и ЕУ?
Самит Русија-ЕУ био је конструктиван упркос песимистичким прогнозама. Стране су размотриле нагомилане несугласице и испољиле спремност за даљи дијалог о кључним питањима као што је, на пример, безвизни режим. За Москву је најважније што је постигнут договор да ЕУ и Русија на нивоу експерата заједно размотре економске последице придруживања Европској унији земаља „Источног партнерства“.

Први правац је равноправан статус у светској политици који је Русија стекла. Откако је Владимир Путин 2000. постао председник Русије стратешки циљ савремене руске дипломатије састоји се у томе да Русија успостави равноправне односе са трансатлантским партнерима. Кремљ је убеђен да се државе Запада мешају у унутрашњи живот Русије, да се отворено супротстављају њеној политици унутар Заједнице независних држава (ЗНД) и да угрожавају њене трговинско-економске интересе. Све се то дешава зато што је Русија у првој постсовјетској деценији практично пристала да буде „млађи партнер“ Запада и сада САД и ЕУ не могу лако да се одрекну тако драгоценог поклона који су својевремено добиле од самог Кремља.

Други приоритетни правац је прерастање Русије и њених савезника у један од самосталних центара светске политике путем формирања интеграционе заједнице која се састоји од држава бившег СССР-а. На изградњу Евроазијске уније Русија троши огромне политичке и економске ресурсе, сматрајући да је недопустиво било какво одлагање већ утврђених рокова интеграције. Русија сматра да ће будући политички и економски систем планете бити вишеполаран и да ће Евроазијска економска унија коју она предводи бити један од 6-8 центара тог система.

У том контексту предлог који је Владимир Путин изнео у Бриселу 27. јануара 2014. изгледа као сензација коју тек треба осмислити на прави начин. У суштини, тај предлог подразумева кориговање поменутих приоритета руске спољне политике.

Интеграција са ЕУ: изазов или опасност?

Формално гледано, иницијатива за стварање зоне слободне трговине од Атлантског до Тихог океана није повољна за Русију. Већина економиста ће се сложити са мишљењем које је пре 150 година изнео Ото фон Бизмарк: „Слободна трговина је оружје најмоћније нације“. Економски потенцијал ЕУ као целине већи је од руског преко шест пута, а промет спољне трговине већи је пет и по пута. Према томе, та алијанса неће бити равноправна, што је у супротности са првим од два поменута приоритета руске дипломатије. Стварање праве зоне слободне трговине конзервирало би садашњу структуру промета робе између Русије и њених савезника са једне и Европске уније са друге стране, а то значи - сировине у замену за технологије.

Овде, међутим, треба обратити пажњу на следећу чињеницу: Русија постепено формира своје сопствено виђење „слободне трговине“ и мера које су дозвољене у управљању зоном слободне трговине. Улазак Русије у Светску трговинску организацију засада није довео до либерализације режима спољне трговине. Наш трговински систем је и даље један од најзатворенијих у Евроазији. Протекционизам је данас све јаче изражен, и то је тренд у целом свету. Очигледно и Кремљ сада сматра да зона слободне трговине у почетној фази неће угрозити очување могућности управљања националном економијом и спољном трговином у „ручном режиму“ који игнорише поједина устаљена правила слободне трговине.

За савремену Русију европска интеграција представља највећи изазов. Он се може разматрати као стимуланс за реформисање политичког система и модернизацију економије, или, пак, као опасност којој треба да се супротставе сви органи државне власти. Донедавно је у Русији доминирало ово друго схватање „европског изазова“. Међутим, откако су Русија и Европска унија 2010. прогласиле „Партнерство за модернизацију“, Москва је партнерима јасно ставила до знања да она не искључује могућност позитивније реакције на изазове од стране ЕУ.

Теоретски гледано, Русија је у искушењу да окрене леђа Европи и да развија зону слободне трговине са Кином. Таква алтернатива је прилично реална, с обзиром да за њену реализацију већ постоји одговарајућа структура, а то је Шангајска организација за сарадњу (ШОС), која скоро 10 година не врши практично никакву функцију. Иницијатива Русије за стварање зоне слободне трговине са Европском унијом свакако ће изазвати погоршање односа са Кином. Та иницијатива означава да у дугорочној перспективи Русија радије жели да остане у истом блоку са државама Трансатлантске зоне. За такву стратешку одлуку Кремљ тражи велику, али сасвим оправдану цену, а то је признање Русије као једног од центара светског политичког и економског система и признање равноправности између Царинске уније и ЕУ.

Према томе, предлог Москве о стварању зоне слободне трговине има политичку, а не економску позадину. Кремљ је јасно ставио до знања да је спреман да понуди Европској унији равноправно партнерство са перспективом економске интеграције страна. Сада Брисел треба да одлучи хоће ли прихватити или одбацити предлог Москве.

Станислав Ткаченко је доктор економских наука и руководилац програма „Дипломатија“ на Факултету међународних односа Санктпетербуршког државног универзитета.

Росијскаја газета. Сва права задржана.