Удри Лењина да се Руси поплаше

Свирепост и мржња који су демонстрирани приликом рушења и уништавања Лењиновог споменика у Кијеву симболично показује све апсурде позиције украјинских националиста, који у Русији виде „кривца за совјетску прошлост Украјине“. Каква је заиста била та прошлост, како је формирана данашња Украјина и зашто су против Русије најгласнији становници западне Украјине, која у најтежа времена уопште није била у саставу СССР-а?

Карикатура: Константин Малер.

Недавно је украјинска радикална опозиција оборила Лењинов споменик, а затим га маљем разбијала на парчад и симболичне делове тела вође пролетеријата делила присутнима. Тај поступак је у Русији изазвао опште запрепашћење, и то не само код оних који имају симпатије према Лењину или идејама социјализма.

Русе је, као и умерене Украјинце, непријатно изненадио сам начин на који је то учињено. По свему судећи, иза ове акције стоје националисти из партије „Свобода“. У мржњи са којом су уништавали оборену статуу испољава се главна особина украјинских националиста. Они су по тој особини веома слични пољским националистима, иначе познатим по „љубави“ према Русији. Реч је о томе да чак и далеке историјске догађаје они доживљавају као јучерашњу увреду и повод за данашњу освету.

Не треба губити из вида да се украјинска нација ујединила (први пут за хиљаду година!) тек 1939. после заиста циничног пакта Молотов-Рибентроп, када је Стаљиново руководство одузело Пољској неколико области данашње западне Украјине, између осталих и Лавовску област, а све под изговором „поновног уједињења великог украјинског народа у једној држави“.

Глад која је 1933. изазвана појединим потезима Стаљиновог руководства, такозвани „голодомор“, за руске националисте као да је била јуче, иако је и Стаљиново руководство већ одавно на оном свету, а и глад није била захватила само Украјину, него и Русију и Казахстан. Догађаји из доба колективизације помињу се и када треба и кад не треба, а за све је увек крива савремена Русија, која је тобоже 1930-их извршила геноцид над украјинским народом (!). Градоначелник Лавова, „престонице“ западноукрајинских националиста, убрзо после самита у Вилњусу позвао је своје земљаке да иду у Кијев на протестне акције, изјавивши да у случају одуговлачења или пораза земљу очекује нови „голодомор“. Занимљиво је да се у истом духу изјаснила и представница Стејт Департмента Викторија Нуланд. Она је изјавила да Украјину чекају „глад и хаос“ уколико не буду прихваћени захтеви опозиције (и САД).

И све то само због суверене одлуке украјинске владе да одложи (а не да одбаци!) споразум са Европском унијом.

Формирање граница данашње Украјине 1922-1954. Извор: Руска реч.
После распада Руске Империје и кратког совјетско-пољског рата 1921. територија западне Украјине припала је Пољској, Румунији и другим земљама антисовјетског „санитарног кордона“ који су у источној Европи створиле САД и њихове савезнице након Руске револуције 1917.

Украјински националисти, заслепљени мржњом, заборављају да Лењин, чији су споменик оборили, није кривац за украјински „голодомор“, јер је умро готово десет година раније. Поготово се не може рећи да је Лењин управљао западном Украјином, одакле потичу најактивнији учесници протеста у Кијеву. После распада Руске Империје и кратког совјетско-пољског рата 1921. територија западне Украјине припала је Пољској, Румунији и другим земљама антисовјетског „санитарног кордона“ који су у источној Европи створиле САД и њихове савезнице након Руске револуције 1917. Житељи западне Украјине су у саставу тих држава били изложени етничкој и верској дискриминацији. Није наодмет присетити се да је и пре бољшевичке револуције тај део украјинског народа памтио руску државу можда само по причама о древној Кијевској Русији. Наиме, када је 1914. почео Други светски рат територија западне Украјине припадала је Аустроугарској хабзбуршкој Империји, а у средњем веку пољско-литванској држави „Жеч Посполита“ и Мађарској.

Пољска данас подржава идеолошке наследнике злогласне Организације украјинских националиста (ОУН) и симпатије према овој господи на чудесан начин комбинује са култом предратног пољског диктатора Јозефа Пилсудског који је прогонио њихове дедове. Ако се томе дода чињеница да су 1939-1942. оружници ОУН-а и других украјинских националистичких организација у својој борби против пољских и совјетских трупа активно сарађивали са хитлеровцима, а 1944. су на Волињу извршили прави геноцид над становништвом пољске националности, онда је позиција Пољске у овој ситуацији потпуно контрадикторна.

Градоначелник Лавова, „престонице“ западноукрајинских националиста, убрзо после самита у Вилњусу позвао је своје земљаке да иду у Кијев на протестне акције, изјавивши да у случају одуговлачења или пораза земљу очекује нови „голодомор“.

Додуше, чињенице никада нису сметале украјинским или пољским русофобима да за све своје невоље оптужују искључиво Русију.

Читава садашња протестна акција у великој мери је заснована на замени теза. Прво, тај споразум, упркос утиску који ствара већина украјинских медија, не предвиђа крупну финансијску помоћ Украјини од стране ЕУ, не даје украјинским радницима право безвизног одласка и боравка у ЕУ и у економском смислу је повољан само за Европску унију (Украјина укида царинске тарифе за робу из ЕУ, а у случају да остане на снази зона слободне трговине између Украјине и РФ та роба би на исти начин доспевала и на тржишта Русије). Друго, одавно више не постоји „зона процвата и демократије“ коју ЕУ обећава Украјини. Савремена Европска унија нема скоро ништа заједничко са „старом добром Европом“ у коју су хрлили украјински дисиденти совјетског периода.

Схватање Русије као историјски „украјинофобске“ силе заснива се на полуистинама и избегавању незгодних тема, а управо такво схватање стоји иза ових протеста. Да су Украјинци у СССР-у били изложени дискриминацији, тешко да би за време Брежњева они чинили половину Политбироа и били на водећим положајима у армији и полицији, па чак и у КГБ-у, који данас толико проклињу, да и не помињемо чињеницу да су тројица совјетских генералних секретара по националности били Украјинци (Хрушчов, Брежњев и Черњенко), док је само један од њих био Рус (Горбачов). Тешко да би у том случају Украјина у послератном периоду могла постати самостална чланица УН са свим атрибутима који из тог чланства произилазе без обзира на чињеницу да је била у саставу СССР-а.

И тешко да би током целе совјетске историје Украјина добијала солидне територијалне додатке. Наиме, још 1920-их је добила многобројне територије са руским становништвом у Новорусији (Источна Украјина) и козачке територије бивше Донске козачке војске (Приазовје). Затим је 1940. добила Буковину и Буџак, мултиетничка подручја која су  одузета Румунији, 1945. је од Чехословачке добила Закарпатје, настањено углавном Русинима и Мађарима, да би 1954. добила и руски Крим. Не треба губити из вида да се украјинска нација ујединила (први пут за хиљаду година!) тек 1939. после заиста циничног пакта Молотов-Рибентроп, када је Стаљиново руководство одузело Пољској неколико области данашње западне Украјине, између осталих и Лавовску област, а све под изговором „поновног уједињења великог украјинског народа у једној држави“. Да је совјетска власт дискриминисала Украјинце, она не би улагала огромна материјална средства у развој украјинске индустрије и инфраструктуре, као ни у очување и развој украјинске националне културе и језика.

Очигледно је да историјски митови и бајке о томе како у Европи тече мед и млеко, као и зверска мржња према совјетској прошлости, нису ништа друго до лицемерни и деструктивни, али врло згодни инструменти „револуције“ у рукама одређених олигархијских и политичких кругова који се уопште не руководе националним идејама када изводе људе на нови „Евромајдан“ [„Европски трг“, како опозиција сада назива кијевски Трг независности - прим. ур.]. Они се надају да ће свој политички или финансијски капитал моћи да региструју у Европи. Њихова нада је свакако саблажњива, али се може испоставити да је све то само неоствариви сан. Могли су да извуку извесну поуку из случаја са конфискацијом крупних приватних депозита на Кипру (у држави која је чланица ЕУ), када је и украјинским депонентима одузет новац. Могли су, али је по свему судећи нису извукли.

Дмитриј Бабич је политички коментатор радија „Глас Русије“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“