Уџбеник за будуће дипломате

Карикатура: Алексеј Иорш.

Карикатура: Алексеј Иорш.

Некада су велике игре великих сила биле испреплетане са ситним интригама локалних протагониста. У историји рата и мира Босна и Косово су били прекретница, али је Сирија показала да се нови свет потпуно разликује од старог. По чему се ситуација у Сирији суштински разликује од свега што је било у прошлости?

Поједине међународне кризе могу да послуже као живи уџбеници за оне који студирају дипломатију и међународне односе. У тој категорији је и Сирија. Она је идеални „case study“, нарочито сада, када сви говоре о предстојећој мировној конференцији.

Постоји један тривијалан принцип: ако желиш мир, спремај се за рат. Чим се приближило време за одржавање хипотетичког „округлог стола“, који наводно треба да окупи све заинтересоване стране и донесе одлуку шта и како даље, управо тада су сви почели да звецкају оружјем.

Некада су велике игре великих сила биле нераскидиво повезане и испреплетане са ситним интригама локалних протагониста, и при томе су интереси великих сила увек били на првом месту. Сада је све обрнуто. Процеси „у локалу“ имају своју логику, а учешће „моћника“ одвија се негде у паралелној равни, тако да су главни и споредни играчи сада заменили места.

Европска унија је одлучила да не продужује ембарго на испоруку оружја у Сирију (тј. побуњеницима), иако су укидање ограничења активно заступале само Велика Британија и Француска, а остали су у мањој или већој мери изразили сумњу у сврсисходност толиког уплитања у грађански рат.

Има неког политичког резона у декларацијама о спремности да се помаже опозицији. Наиме, сама таква изјава значи да је примена силе и даље сасвим реална опција. Другим речима: ако не буде споразума, ратоваћемо док не победимо.

Буквално исту такву логику демонстрира и Русија, која не потврђује, али и не демантује вести да је испоручила Дамаску С-300 и друго напредно наоружање.

Истина, такав приступ може имати и супротан ефекат. Засада се стиче утисак да из дипломатске игре великих сила обе сукобљене стране извлаче један исти закључак: шта год буде, они нас неће издати или оставити на цедилу, а то значи да не треба посустајати. И Асад и његови опоненти схватају да спољни покровитељи (Русија са једне стране и Запад са друге) не могу одустати од подршке „своје“ стране без велике штете по сопствену репутацију.

Русија подржава световне владаре (без обзира на степен одсуства демократије у њиховим режимима) и немешање споља, а Запад са једне стране барата идеолошким схемама према којима постоје само „побуњени народ“ и „крвави тиранин“.

Расплет сиријске кризе је и за Москву и за Вашингтон питање принципа. Русија подржава световне владаре (без обзира на степен одсуства демократије у њиховим режимима) и немешање споља, а Запад са једне стране барата идеолошким схемама према којима постоје само „побуњени народ“ и „крвави тиранин“, а са друге стране жели да ипак учврсти модел решавања локалних криза који се постепено искристализовао после Хладног рата и који гласи: бирамо „исправну“ страну у конфликту и помажемо јој да дође на власт. Према томе, подршка „своје“ стране није некакво сортирање јаја по корпама, него се ради о идејним уступцима који се врло тешко подносе.

Од Босне и Косова до Сирије

Мировне конференције у прошлости, све до Јалте и Потсдама, имале су велики циљ – доносиле су мир. У новије време нешто налик на мировне конференције било је везано за Балкан. Ради се о Дејтонском споразуму за Босну 1995. и косовској кризи 1999. Није згорег подсетити се и једног и другог, јер за Сирију то могу бити два сасвим реална сценарија.

Дејтон је, у целини гледано, позитиван сценарио. Тада су спољни играчи довели зараћене стране за преговарачки сто и усагласили модел уређења Босне и Херцеговине. Тако нешто прижељкују оптимисти, који верују у могућност успеха „Женеве-2“ у решавању сиријског питања.

Песимисти могу да се присете почетка фебруара 1999, када је огромним дипломатским напорима организована конференција за мирно решавање косовског конфликта у Рамбујеу. Резултат је, међутим, изостао, тј. сукоб се распламсао свом жестином.

Додуше, поређење је само условно, јер је сиријска криза по много чему специфична. Али ако на конференцији не буде постигнут значајан напредак (а он није ни могућ), онда је сасвим реално очекивати брзу ескалацију сукоба.

И Асад и његови опоненти схватају да спољни покровитељи (Русија са једне стране и Запад са друге) не могу одустати од подршке „своје“ стране без велике штете по сопствену репутацију.

Уз све то постоји и једна суштинска разлика између сиријске ситуације и свега што је било раније. Досада су велике силе увек тачно знале шта добијају тиме што се мешају у локалне конфликте и покрећу мировни процес, и увек су ти њихови интереси били конкретни. Западноевропске државе су уз активну подршку САД мењале стратешки рељеф Европе у складу са представама које су доминирале после Хладног рата.

У случају Сирије, међутим, није могуће схватити у чему се састоји непосредан и конкретан интерес САД, Европе и Русије, осим што се на тај начин решава горепоменуто питање статуса.

Идеја проширења сфере утицаја на данашњи Блиски Исток граничи се са утопијом. Све спољне силе грчевито траже начин да исправно реагују на оно што се већ догодило и прилагођавају се околностима, а околности се мењају независно од њихове воље и њихових жеља, тако да о стратегији ту нема ни говора.

Индикативно је да земље које заиста имају конкретан интерес у сиријском сукобу, а то су суседне државе, од Ирана до Саудијске Арабије и Катара, уопште и не помињу мировну конференцију, тј. практично не заузимају став, иако управо од њих, на крају крајева, зависи хоће ли зараћене стране моћи да се договоре.

Некада су велике игре великих сила биле нераскидиво повезане и испреплетане са ситним интригама локалних протагониста, и при томе су интереси великих сила увек били на првом месту. Сада је све обрнуто. Процеси „у локалу“ имају своју логику, а учешће „моћника“ одвија се негде у паралелној равни, тако да су главни и споредни играчи сада заменили места.

Све у свему, неисцрпан извор за будуће историчаре и готово нерешив задатак за данашње дипломате.

Аутор је председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику и главни уредник часописа „Русија у међународној политици“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“