Братство и рачуница

Карикатура: Дан Потоцки.

Карикатура: Дан Потоцки.

Куцнуо је час када Београд мора коначно да се одлучи хоће ли наставити борбу за своје право да заузима посебну позицију о питању Косова, или ће прихватити да је бивша аутономна покрајина одсечена од Србије заједно са Србима који су остали у њој.

У замену за капитулацију Србији се обећава чланство у Европској унији, додуше само као магловита и далека перспектива, утолико пре што се и сама ЕУ креће ка неком другачијем стању. Ако пак Београд не прихвати „компромис“ са Приштином, као што засада изјављује, јединствена Европа му затвара врата на неодређено време.

Питање је само било хоће ли Брисел и водеће европске престонице дозволити Београду да сачува образ и да ли ће бар у нечему изаћи Србима у сусрет. Сада је извесно да неће бити ни једно ни друго.

Још почетком лета 1999, када су снаге НАТО-а окупирале покрајину, нико није гајио илузије да је могућ повратак у састав тадашње Југославије. Када је Приштина 2008. једнострано прогласила независност, Београд је најавио да се неће са тим помирити. Па ипак, ни тада није било сумње да ће пре или касније морати да прогута ту пилулу. Питање је само било хоће ли Брисел и водеће европске престонице дозволити Београду да сачува образ и да ли ће бар у нечему изаћи Србима у сусрет. Сада је извесно да неће бити ни једно ни друго. Неће чак бити попуштања ни када се ради о судбини компактне српске мањине на северу Косова, иако је на први поглед Европи у интересу да пружи додатне гаранције њихове безбедности. Међутим, са Србијом се дефакто опходе као са побеђеном државом која не заслужује било какве компромисе, мада оних који су одговорни за ратове на Балкану 1990-их већ одавно нема међу живима, а ако их и има, сви су у Хагу.

Русија је увек осуђивала политику Запада у овом региону и уверена је да се Србији чини неправда. У српској јавности постоји представа о томе да су све важне политичке одлуке Београда заправо избор између Русије и Европе. Посета српског премијера Ивице Дачића Москви у време када треба донети одлуку везану за ултиматум ЕУ само поткрепљује такво мишљење. Београд, међутим, не би требало да гаји илузије у погледу руских амбиција. Русија неће постати системска алтернатива, тј. земља која ће у инат Европској унији покушати да прошири на Балкан орбиту своје геополитичке, културне или верске гравитације, нити ће градити истурене позиције као у 19. и делимично у 20. веку. Москва не намерава да изазива Европу у име апстрактног утицаја на Балкану.

Могућност да се Русија опет мало поигра велике балканске, или чак „православне“ политике (у погледу Грчке, Кипра и Србије, на пример) укорењена је у историјској традицији, што теоретски заиста може да изазове рецидив. Међутим, ипак је идентитет савремене Русије данас потпуно другачији. То потврђују и најновији догађаји око Кипра. Трезвена рачуница је однела превагу над свим емоцијама, и Москва није пожурила да од Европске уније прузме иницијативу спасавања финансијског система који тоне, иако је на митинзима у Никозији било тугаљивих плаката на руском језику са паролама упућеним браћи по вери.

То, наравно, не значи да је Москва индиферентна према земљама које су историјски везане за њу. То само значи да је контекст њеног деловања данас доста измењен. Балкан јесте привлачан за Русију као и раније, али привлачан је управо у европском контексту. Русија је увек полазила од тога да будућа велика Европа треба да буде заједнички производ Европске уније, Русије и земаља које се налазе између њих. Европљани су донедавно сматрали да је то утопија. Постоји Европска унија, мислили су они, и то је сасвим довољно, а ако још неко хоће да постане права Европа, он мора да прихвати њене принципе, тј. или да уђе под њено окриље (као Балкан, на пример), или да остане напољу, али да игра по њеним правилима (као Русија, Украјина и Турска).

Москва није пожурила да од Европске уније прузме иницијативу спасавања финансијског система који тоне, иако је на митинзима у Никозији било тугаљивих плаката на руском језику са паролама упућеним браћи по вери.

Данас, међутим, Европа више не изгледа као нешто унапред дато и непроменљиво. По свему судећи, ускоро ће у Европи неизбежно доћи до раслојавања на језгро и периферију. Што се тиче језгра (Северозападна Европа на челу са Немачком), ту је све отприлике јасно. Међутим, судбина периферије, поготово Југоисточне Европе, Балкана и Средоземља, прилично је магловита. У најгорем случају може се догодити да језгро једноставно скине са себе одговорност за државе које му задају бриге и да се од њих дистанцира. Европска унија се неће распасти, али ће се променити формат узајамних односа.

Наравно, неће бити наодмет да Москва учврсти своје позиције у оним европским земљама које не уђу у „прву лигу“ и потраже ослонац на другој страни. Али ни то неће чинити ради сопствене афирмације, него ради ширења свог присуства у јединственој Европи, и то пре свега на економском пољу. И не по сваку цену, утолико пре што чак и у малим земљама, као што видимо, проблеми могу бити веома велики и њихово решавање може скупо да кошта. Русија неће пожелети да сама понесе сав тај терет. Србија је по свим објективним показатељима природни партнер Москве. Али не у формирању опозиције постојећим европским институцијама, него у њиховом трансформисању и повећању исплативости узајамног деловања. Због тога ће Срби морати сами да донесу тешку одлуку о Косову, полазећи од сопствене процене. Наравно, Београд и убудуће може да рачуна на подршку Москве (као и Никозија, рецимо), али тек пошто он сам дефинише систем својих приоритета.

Аутор је председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику и главни уредник часописа „Русија у међународној политици“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“