Експерт: РФ треба да изрази оштар протест против уласка Црне Горе у НАТО

Има много аргумената у прилог тези да Москва није ни требало да води битку за Црну Гору, наводи аутор текста. Између осталог зашто би Москва била већи католик од папе у земљи у којој је према свим истраживањима јавног мњења преко 50 одсто становништа против уласка у НАТО, а у којој шеф државе објављује улазак у НАТО и то не повлачи никакав „мајдан“ или се на изборним местима у октобру 2016. године не протестује и практично дозвољава „пронатовским“  снагама да направе владајућу коалицију, па власт сада изборе позиционира као „референдум“ о уласку о НАТО. Или зашто би помагала „браћи“ која ништа не чине када се њихова власт прикључује европским антируским санкцијама, а  нарочито стога што улазак Црне Горе у НАТО не угрожава РФ, јер се не налази у близини руских граница... Геворг Мерзајан не мисли тако:

Битка је била потребна, не у циљу победе (која је била недостижна по дефиницији). Поента је у демонстрацији спремности РФ да води такве битке у изгледнијим за њу условима, став је аутора.

Мирзајан пише да је несумњиво јасно (изузев можда неким усијаних америчким или источневропским главама) да никаквог проширења Северноатлатске алијансе на постсовјетском простору неће бити, све док је Кремљ „оштро против“ тога.

Аутор истиче да је „проблем у томе што на став „оштро против“ стално треба подсећати и наглашавати га. Па чак и у таквом чини се, неважном случају, какав је улазак Црне Горе у НАТО. Уколико би Москва ћутала то би било протумачено управо као промена става Русије према проширењу Алијансе у целини“. И хладне западноевропске главе би могле да „се загреју“.

Управо зато Москва и треба гласно да протестује против уласка Црне Горе у НАТО, и да покаже да се њен став у вези са Тбилисијем, Кијевом и Кишињевом није ни најмање променио. Управо тиме су условљена гласна обећања санкција или узвратних мера од стране руских званичника. Можда те мере чак буду усвојене како би учврстиле руски протест, пише Мирзајан.

Уосталом наук из црногорских дешавања треба да извуку не само земље НАТО-а, него и Русија, сматра аутор, наводећи да још увек има оних који верују у „панславизам“, а Бугаре, Црногорце и Србе доживљавају као „браћу“. Притом су први (којима су Руси поклонили државност), како истиче, ратовали против Москве у два светска рата, а Русији недавно нису дозволили да у Европу спроведе гасовод „Јужни ток“. Они сада кривицу пребацују на Европску унију, подсећа Мирзајан, међутим Софија је апсолутно могла да одобри пројекат (он је био потписан пре ступања на снагу Трећег енергетског пакета) и добије не само захвалност од Москве него и новац од транзита, као и нова радна места.

„У овом тренутку од Москве су се окренули Црногорци који су подржали санкције против Русије и улазе у НАТО. Можда се некоме чини да ће Срби другачије поступити. Међутим, Београд је већ Европи предао своје генерале који су бранили српско становништво у грађанском рату у Југославији, и спреман је да преда Косово за улазак у Европску унију. Где је ту гаранција да неће издати и Русију?, пита се Геворг Мирзајан.

То ни у ком случају не значи да Москва треба да раскида везе са балканским партнерима. Једноставно те везе треба пребацити на прагматични колосек, закључује аутор текста.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!